Златомисли

Кишне мисли

Тмурно је, сивило. Сенке прошлости све јасније, све присутније, агресивније. Враћају се да оживе, освеже и доврше она сећања, која смо, не знано кад скрајнули и похранили у неке ћошкове, фиоке, на нека места, у неку сећаоницу, ако таква, икако, постоје…

Недељно јутро умивено тихом пролећном кишом – натапаљком и неким тугама које су се сакупљале вековима, педантно и кумулативно, а ништа не може да буде тужније од недеље и од нас, тужних, недељом.

Пробудио ме је, рано тик после зоре звекет мојих, кинеских, бамбусових маримби и звончића на тераси. Ваљда и они би да ми најаве кишу, испричају ми све оне неиспричане приче, које слушам од вајкада, па им се изнова враћам да их још који пут чујем, да ме пробуде, да ме прену. Раде ми то стално.

На јаву ми се не враћа. Превише су ме снови омекшали ноћас. Сувише су ми тих лепих прича безгласно причали. Само онако, једва, покретима усана, немушто, а разумљиво. Превише љубави и сете, у неком, само њима знаном односу и размери, коктел љубави и сете – па пиј, ако смеш!

Седим на тераси, огрнут мојим „Дормео“ прекривачем, пијем дозу јутарњег чаја од јабуке и цимета и гледам, кишом окупане листове ораха, гране њихалице теране ветром и ћутим, ћутим из све снаге.

Тмурно је, сивило. Сенке прошлости све јасније, све присутније, агресивније. Враћају се да оживе, освеже и доврше она сећања, која смо, не знано кад скрајнули и похранили у неке ћошкове, фиоке, на нека места, у неку сећаоницу, ако таква, икако, постоје…

Мозак их вади, баш, тад’, кад’ не треба, тад’, кад’ за њих ниси спреман… баш тад’, кад’ те боле. Зна он да одабере тајминг.

Невесели, што заборав не ради недељом, што сунце већ није прогутало и просенило ове кишне и тешке облаке, што се није пробило кроз њих, што ово, што оно, хиљаде нечег.

Киша и даље просипа бистре капи по листовима мог ораха, неким својим ритмом и логиком.

Можда и небо зна да плаче? Што би то била привилегија само нас, људи…

Никада нисмо о томе мислили на тај начин. Никад покушавали да схватимо тугу. Можда је и небо тужно. Можда.

Мика, тај највећи сањар у свемиру, ономад још откину од срца и написа песму.

Недеља. Недеља. Звона црквена.

Плакала песму ћерка мамина.

С главе јој марама текла црвена,

Квасила обале белог рамена.

Улица. Улица. Лишће опало.

Грчила врба голе прутове.

Небо је великим, сивим стопалом

згазило кровове, људе и путеве.

Шта се то сањало? Шта се то волело?

Грање оболело небо дотиче.

Шта је разболело, шта је прогорело

тај мутни дан што пољем отиче?

Недеља. Недеља. Јесен црвена.

Са празних поља ноћ је ницала.

А звона проклета, звона црквена

још се кикотала и нарицала…

Пише: Драган Лазић

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Види такође
Close
Back to top button
Close
Close