Kišne misli
Tmurno je, sivilo. Senke prošlosti sve jasnije, sve prisutnije, agresivnije. Vraćaju se da ožive, osveže i dovrše ona sećanja, koja smo, ne znano kad skrajnuli i pohranili u neke ćoškove, fioke, na neka mesta, u neku sećaonicu, ako takva, ikako, postoje…
Nedeljno jutro umiveno tihom prolećnom kišom – natapaljkom i nekim tugama koje su se sakupljale vekovima, pedantno i kumulativno, a ništa ne može da bude tužnije od nedelje i od nas, tužnih, nedeljom.
Probudio me je, rano tik posle zore zveket mojih, kineskih, bambusovih marimbi i zvončića na terasi. Valjda i oni bi da mi najave kišu, ispričaju mi sve one neispričane priče, koje slušam od vajkada, pa im se iznova vraćam da ih još koji put čujem, da me probude, da me prenu. Rade mi to stalno.
Na javu mi se ne vraća. Previše su me snovi omekšali noćas. Suviše su mi tih lepih priča bezglasno pričali. Samo onako, jedva, pokretima usana, nemušto, a razumljivo. Previše ljubavi i sete, u nekom, samo njima znanom odnosu i razmeri, koktel ljubavi i sete – pa pij, ako smeš!
Sedim na terasi, ogrnut mojim „Dormeo“ prekrivačem, pijem dozu jutarnjeg čaja od jabuke i cimeta i gledam, kišom okupane listove oraha, grane njihalice terane vetrom i ćutim, ćutim iz sve snage.
Tmurno je, sivilo. Senke prošlosti sve jasnije, sve prisutnije, agresivnije. Vraćaju se da ožive, osveže i dovrše ona sećanja, koja smo, ne znano kad skrajnuli i pohranili u neke ćoškove, fioke, na neka mesta, u neku sećaonicu, ako takva, ikako, postoje…
Mozak ih vadi, baš, tad’, kad’ ne treba, tad’, kad’ za njih nisi spreman… baš tad’, kad’ te bole. Zna on da odabere tajming.
Neveseli, što zaborav ne radi nedeljom, što sunce već nije progutalo i prosenilo ove kišne i teške oblake, što se nije probilo kroz njih, što ovo, što ono, hiljade nečeg.
Kiša i dalje prosipa bistre kapi po listovima mog oraha, nekim svojim ritmom i logikom.
Možda i nebo zna da plače? Što bi to bila privilegija samo nas, ljudi…
Nikada nismo o tome mislili na taj način. Nikad pokušavali da shvatimo tugu. Možda je i nebo tužno. Možda.
Mika, taj najveći sanjar u svemiru, onomad još otkinu od srca i napisa pesmu.
Nedelja. Nedelja. Zvona crkvena.
Plakala pesmu ćerka mamina.
S glave joj marama tekla crvena,
Kvasila obale belog ramena.
Ulica. Ulica. Lišće opalo.
Grčila vrba gole prutove.
Nebo je velikim, sivim stopalom
zgazilo krovove, ljude i puteve.
Šta se to sanjalo? Šta se to volelo?
Granje obolelo nebo dotiče.
Šta je razbolelo, šta je progorelo
taj mutni dan što poljem otiče?
Nedelja. Nedelja. Jesen crvena.
Sa praznih polja noć je nicala.
A zvona prokleta, zvona crkvena
još se kikotala i naricala…
Piše: Dragan Lazić
