Konstantin Kosta Cukić

Ekonomista i ministar finansija i prosvete u vladi kneza Mihaila Konstatnin Kosta Cukić umro je 5. Marta 1879. godine u Beču.

Konstantin Lazarević Cukić je rođen u Karanovcu (Kraljevu) 13. aprila 1826. godine, po starom kalendaru. Njegov otac Petar Lazarević bio je posinak vojvode iz Prvog srpskog ustanka Pavla Cukića, član Sovjeta, najvišeg zakonodavnog i upravnog tela u Srbiji. Majka Ana bila je kćer poznatog vojvode iz Prvog ustanka Petra Nikolajevića Molera.

Završio je osnovnu školu u  Kraljevu i Kruševcu i nižu gimnaziju u Kragujevcu. U Beč je otišao 1838/39. godine i u početku učio jezike i privatno završio višu gimnaziju. Tu je započeo studije državnih nauka, čiji je centralni deo, po kameralističkom konceptu, predstavljala ekonomija. Zatim je prešao u Hajdelberg i kod profesora Karla Raua završio “filozofične i politično-pravoslovne nauke” i stekao titulu doktora filozofije.

Bio je član prvog kola srpskih đaka koji su otišli na studije na zapad, koje su činili Kosta Magazinović, Dimitrije Matić, Konstantin Nikolajević, Filip Hristić, Đorđe Cenić i Dimitrije Crnobarac.

Po završenim studijama, Cukić se vratio u Srbiju u proleće 1848. godine i dobio službu profesora na Liceju, gde je predavao Političku ekonomiju, Finansije, Nauku o trgovini i Ekonomsku politiku. Odmah se uključio i u rad Društva srpske slovesnosti i postao njegov sekretar.

Kako u Srbiji toga doba nije bilo nijednog ekonomskog udžbenika ili neke slične knjige na srpskom jeziku, Cukić se dao na posao i ubrzo objavio prvi deo svog udžbenika Državna ekonomija, a pod nazivom Narodna ekonomija. Tome je sledio treći deo, pod nazivom Finansija, dok je drugi deo Ekonomna policija bio objavljen tek desetak godina kasnije, kada je Cukić već bio ministar finansija.

Slobodoumnost mladog profesora ubrzo ga je dovela u neprilike. Na predavanjima je jasno ispoljavao svoj liberalizam, zalaganje za pravnu državu i političke slobode, što je ostavljalo jak utisak na mlade slušaoce. Kako reče tadašnji licejac Jevrem Grujić, predavanja Koste Cukića (i Dimitrija Matića) i “razgovor i način na koji nas vodiše pobudi u nama… misli… o političkoj slobodi i liberalnim zakonima”. Bila je to prva pojava liberalnih ideja u onovremenoj Srbiji. Vrlo brzo su počela ogovaranja da “novi profesori kvare đake” i, kako lepo opisa Milan Đ. Milićević, “vlada nađe da je mladi doktor veoma bujan pa, bojeći se da ne pali mesto da osvetljava”, premesti Cukića u administraciju.

Po povratku na presto, knez Miloš Obrenović nudi Cukiću mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, ali se Kosta zahvaljuje na ponudi, tvrdeći da je isuviše mlad i da bi neki iskusniji državnik trebalo da zauzme to važno mesto.

Pripadao je najužem krugu poverenika kneza Mihaila. Kada je trebalo spasavati Cukića od Miloševe ljutnje, priskakao je Mihailo; kada je trebalo obavljati poverljive poslove za Mihaila, Cukić je bio tu.

Kada je knez Mihailo sastavio vladu od najjačih ljudi toga vremena, Kosta Cukić je, u kabinetu Ilije Garašanina, postao ministar finansija kao najbolji ekonomski stručnjak koga je Srbija imala. Ubrzo mu je pridodat položaj vršioca dužnosti ministra prosvete. Ova je vlada trajala sve do kneževe pogibije maja 1868. godine. Savremenik Dimitrije Marinković tvrdi da je “Kosta Cukić, posle Garašanina, najjači u kabinetu”, jer “bio je čovek i kao stručnjak i kao političar vrlo spreman”.

Kao ministar finansija, Cukić je puno uradio – pokrenuo je modernizacijske procese u tadašnjoj primitivnoj Srbiji. Izveo je reformu neposrednih poreza i zamenio glavnicu jednom kombinacijom ličnog poreza i poreza prema imućnosti. Potpuniju reformu onemogućio je neuspeh popisa imanja, jer su seljaci “bestidno” lagali, uz pomoć svojih komšija, opštinskih kmetova, i sakrivali imovinu.

U vreme svog ministrovanja, Cukić je uspeo da znatno poveća državni budžet, ali je to bilo nedovoljno za ambiciozne oslobodilačke planove kneza Mihaila. Stoga se morala trošiti državna gotovina, što takođe nije bilo dovoljno. Preostalo je zaduživanje u inostranstvu i 1867. godine uzet je zajam u Rusiji od 200 hiljada dukata.

Formirao je 1862. godine Upravu fondova, prvu kreditnu instituciju u zemlji. Njen zadatak je bio obezbeđenje jeftinih kredita koji će podstaći ekonomski napredak i ugušiti zelenaštvo.

Kosta se trudio i oko podizanja železnica i Narodne banke, ali za ove institucije još nije sazrelo vreme. Ipak, postavio je temelj novčanog sistema Srbije i iskovao prvi srpski bakarni (sitan) novac. Formirao je odeljenje statistike u Ministarstvu, koje je proizvodio dela od velikog kulturnog značaja (Državopis Srbije).

Kao vršilac dužnosti ministra prosvete, pretvorio je Licej u Veliku školu sa tri fakulteta, reformisao je osnovne škole, gimnazije i bogosloviju i stvorio Realku i Višu žensku školu. U školskim programima dao je više mesta prirodnim i tehničkim naukama i uveo u srednje škole muzičko i likovno obrazovanje. Osnovao je Srpsko učeno društvo.

Nekoliko meseci po ubistvu kneza Mihaila, postavljen je za poslanika u Bukureštu, a zatim u Beču[, gde je i umro od tuberkuloze 1879. godine.

Ruski ambasador Novikov je dobro poznavao Cukića sa kojim se družio u Beču. Nakon prijateljeve smrti je izjavio: Srbi ne slute koliko im je Cukić u Beču vredio i koliko je uvaženje stekao u ovdašnjim službenim krugovima. Ristiću je, verujte mi, Cukićeva introdukcija kod Andrašija mnogo vredila, a koliko je i on bio na ruci Ristiću o Berlinskom kongresu i koliko je svojom ličnošću doprineo, te se srpsko pitanje rešilo povoljno, to ja znam najbolje.

Bio je ozbiljan i skroman čovek, vredan činovnik, koji radi od jutra do mraka, posvećen svom poslu, starovremenski solidan i pošten. Služio je Srbiji na mnoge načine: trudio se oko osnivanja Narodnog pozorišta, jedan je od osnivača I pevačkog društva, “mnogo je pomogao” da Miša Anastasijević podigne zgradu Velike škole, odigrao je bitnu ulogu prilikom stvaranja književnog fonda Ilije Kolarca, svoga prijatelja, rodonačelnik je teorijske demografije u Srbiji.