Константин Коста Цукић

Економиста и министар финансија и просвете у влади кнеза Михаила Констатнин Коста Цукић умро је 5. Марта 1879. године у Бечу.

Константин Лазаревић Цукић је рођен у Карановцу (Краљеву) 13. априла 1826. године, по старом календару. Његов отац Петар Лазаревић био је посинак војводе из Првог српског устанка Павла Цукића, члан Совјета, највишег законодавног и управног тела у Србији. Мајка Ана била је кћер познатог војводе из Првог устанка Петра Николајевића Молера.

Завршио је основну школу у  Краљеву и Крушевцу и нижу гимназију у Крагујевцу. У Беч је отишао 1838/39. године и у почетку учио језике и приватно завршио вишу гимназију. Ту је започео студије државних наука, чији је централни део, по камералистичком концепту, представљала економија. Затим је прешао у Хајделберг и код професора Карла Рауа завршио “филозофичне и политично-правословне науке” и стекао титулу доктора филозофије.

Био је члан првог кола српских ђака који су отишли на студије на запад, које су чинили Коста Магазиновић, Димитрије Матић, Константин Николајевић, Филип Христић, Ђорђе Ценић и Димитрије Црнобарац.

По завршеним студијама, Цукић се вратио у Србију у пролеће 1848. године и добио службу професора на Лицеју, где је предавао Политичку економију, Финансије, Науку о трговини и Економску политику. Одмах се укључио и у рад Друштва српске словесности и постао његов секретар.

Како у Србији тога доба није било ниједног економског уџбеника или неке сличне књиге на српском језику, Цукић се дао на посао и убрзо објавио први део свог уџбеника Државна економија, а под називом Народна економија. Томе је следио трећи део, под називом Финансија, док је други део Економна полиција био објављен тек десетак година касније, када је Цукић већ био министар финансија.

Слободоумност младог професора убрзо га је довела у неприлике. На предавањима је јасно испољавао свој либерализам, залагање за правну државу и политичке слободе, што је остављало јак утисак на младе слушаоце. Како рече тадашњи лицејац Јеврем Грујић, предавања Косте Цукића (и Димитрија Матића) и “разговор и начин на који нас водише побуди у нама… мисли… о политичкој слободи и либералним законима”. Била је то прва појава либералних идеја у оновременој Србији. Врло брзо су почела оговарања да “нови професори кваре ђаке” и, како лепо описа Милан Ђ. Милићевић, “влада нађе да је млади доктор веома бујан па, бојећи се да не пали место да осветљава”, премести Цукића у администрацију.

По повратку на престо, кнез Милош Обреновић нуди Цукићу место председника владе и министра иностраних послова, али се Коста захваљује на понуди, тврдећи да је исувише млад и да би неки искуснији државник требало да заузме то важно место.

Припадао је најужем кругу повереника кнеза Михаила. Када је требало спасавати Цукића од Милошеве љутње, прискакао је Михаило; када је требало обављати поверљиве послове за Михаила, Цукић је био ту.

Када је кнез Михаило саставио владу од најјачих људи тога времена, Коста Цукић је, у кабинету Илије Гарашанина, постао министар финансија као најбољи економски стручњак кога је Србија имала. Убрзо му је придодат положај вршиоца дужности министра просвете. Ова је влада трајала све до кнежеве погибије маја 1868. године. Савременик Димитрије Маринковић тврди да је “Коста Цукић, после Гарашанина, најјачи у кабинету”, јер “био је човек и као стручњак и као политичар врло спреман”.

Као министар финансија, Цукић је пуно урадио – покренуо је модернизацијске процесе у тадашњој примитивној Србији. Извео је реформу непосредних пореза и заменио главницу једном комбинацијом личног пореза и пореза према имућности. Потпунију реформу онемогућио је неуспех пописа имања, јер су сељаци “бестидно” лагали, уз помоћ својих комшија, општинских кметова, и сакривали имовину.

У време свог министровања, Цукић је успео да знатно повећа државни буџет, али је то било недовољно за амбициозне ослободилачке планове кнеза Михаила. Стога се морала трошити државна готовина, што такође није било довољно. Преостало је задуживање у иностранству и 1867. године узет је зајам у Русији од 200 хиљада дуката.

Формирао је 1862. године Управу фондова, прву кредитну институцију у земљи. Њен задатак је био обезбеђење јефтиних кредита који ће подстаћи економски напредак и угушити зеленаштво.

Коста се трудио и око подизања железница и Народне банке, али за ове институције још није сазрело време. Ипак, поставио је темељ новчаног система Србије и исковао први српски бакарни (ситан) новац. Формирао је одељење статистике у Министарству, које је производио дела од великог културног значаја (Државопис Србије).

Као вршилац дужности министра просвете, претворио је Лицеј у Велику школу са три факултета, реформисао је основне школе, гимназије и богословију и створио Реалку и Вишу женску школу. У школским програмима дао је више места природним и техничким наукама и увео у средње школе музичко и ликовно образовање. Основао је Српско учено друштво.

Неколико месеци по убиству кнеза Михаила, постављен је за посланика у Букурешту, а затим у Бечу[, где је и умро од туберкулозе 1879. године.

Руски амбасадор Новиков је добро познавао Цукића са којим се дружио у Бечу. Након пријатељеве смрти је изјавио: Срби не слуте колико им је Цукић у Бечу вредио и колико је уважење стекао у овдашњим службеним круговима. Ристићу је, верујте ми, Цукићева интродукција код Андрашија много вредила, а колико је и он био на руци Ристићу о Берлинском конгресу и колико је својом личношћу допринео, те се српско питање решило повољно, то ја знам најбоље.

Био је озбиљан и скроман човек, вредан чиновник, који ради од јутра до мрака, посвећен свом послу, старовременски солидан и поштен. Служио је Србији на многе начине: трудио се око оснивања Народног позоришта, један је од оснивача И певачког друштва, “много је помогао” да Миша Анастасијевић подигне зграду Велике школе, одиграо је битну улогу приликом стварања књижевног фонда Илије Коларца, свога пријатеља, родоначелник је теоријске демографије у Србији.

Повезани чланци

Back to top button