Kosmetsko leto: Međ’ Bulkama i Božurovima u Prištini, sa raseljenima u Babljaku, pod Šam – dudom u Pećaršiji, ponosni pred Gračanicom i na Gazimestanu

Kruna svih putovanja primi se u manastiru Gračanica. Pričešće kao lek. Trpeza i ljubav monahinja. Osećaj da ste se vratili kod kuće. Osećaj da nikada niste odlazili odavde.

Bulka je mlađa sestra Božurova. Božur je cvetao u maju kroz prištevačko groblje. Bulka je u junu zacrvenela kosmetsko polje.  Sve dok pogled doseže i polje ljubi nebo- bulke boje vidik.

Putovali smo za Prištinu za svetog Nikolu. Dočekuje nas Crkvena mahala, cveće u crkvenoj porti, mnoštvo pucketavih sveća u priprati i miris tamjana u crkvi. Dočekuju nas i oni koji uvek stignu pre nas, naši sugrađani, a Beograđani. Većina se nikada neće tako predstaviti. Tu su i oni postojani čuvari, ukorenjeni u okolnim selima. Oni su uglavnom i domaćini slave. Otac Staniša brine, savetuje, služi. Dok svako sa svakim progovori, dok sećanje, osmeh i pozdrav razmenimo, dođe vreme da idemo dalje.

Groblje u šuštanju lišća i pobožnoj tišini. Po Jevanđelju smo svi živi, mi koji smo došli i oni koji su nas dočekali. Lep dan, lepo očišćeno groblje. Kadimo i palimo sveće. Uzaludno tražimo grob žene koja je preminula u godini pred bombardovanje. Njen sin, tada maleni dečak došao je prvi put. Ne možemo da nađemo humku njegove majke. Nasumce pali sveću na blago uzdignutoj travi.

Za Spasovdan je stigao Pojas Presvete Bogorodice u Hram Svetog Save u Beogradu. Bili smo da se poklonimo. Ova prilika se ne propušta. Ova blagodat se prima jednom u životu. Nije daleko Beograd. Nepregledne kolone danima, poređana bebi kolica ispred Hrama. Liturgija ne ometa poklonike niti oni liturgiju. Nestvarno izgleda naše strpljenje, pesma u noćnom kretanju nepreglednog lanca Vračarom. Susret sa nepoznatom Vesnom u invalidskim kolicima koja je stigla iz Berlina i sa monahinjom iz Gračanice. Dani su se nizali u kolenopreklonu Časnom Pojasu Presvete Bogorodice probuđenih pravoslavaca, onih koji su budni uvek bili, onih koji su radoznali, sumnjičavi i zaludni. Svi u jednoj koloni.

U međuvremenu smo slavili Svetu Trojicu: Prvi dan, nedelja- Babljak, drugi dan Lipljan, treći dan Livađe. Druga tri sela u svom dugogodišnjem poretku. Pa treća tri u svom i tako svi, po tri, u lancu. Gračanica u punom sjaju slavi litijom i vodoosvećenjem. Posle ispletenih venčića, trava ostaje čitav dan.

Babljak je nekada bio srpsko selo. Sabor je bio veliki nekad, sećaju se stariji. Dolazili su meštani sela Rabovce, Kosin, Trn i drugih… Jedan harmonikaš iz Livađa uvek je svirao. Mladi su se hvatali u kolo, a  posle ovog sabora sklapani su i mnogi brakovi. Dolazilo se na volovskim kolima i biciklama. Svaka kuća bila je otvorena za goste, znane i neznane. Ranko Denić sedi ispred crkve i gleda u vrhove Šar planine. Svakog jutra budio se pogledom na Ljuboten, pa sada tuguje. Nije daleko otišao, živi u Dobrotinu, ali što više stari to više žali za onom slikom.

Domaćin brojnom okupljenom narodu kao meštanin je Srba Jovanović koji ovde živi sa svojom suprugom. Domaćin je i mladi otac Trajko Vlajković, paroh Uroševački. Domaćin Hrane, koji je pripremio slavski kolač i žito, ali i bogatu trpezu za prisutne goste, predaje pola kolača narednom slavljeniku koji već nekoliko puta preuzima ovaj bogougodni dar slavskog domaćina.

 Ovde je i porodica, u punoj svečanosti koja je donela svoje novorođenče da bude kršteno u crkvi u kojoj je kršten i njegov otac.

U Lipljanu sutradan je slava i drugi dan Ulpijana festa koji već drugu godinu za redom priređuje pravu magiju dokumentarnih filmova o životu Srba širom Kosova i Metohije. Raznolikost tema i sadržaj filmova ne može se prepričati kao ni ambijent ispred stare crkvice Vavedenje Presvete Bogorodice, iz 14. veka. Ambijent je savršeno dopunila sasvim neobična izložba radova Zorana, Zanka Popovića sa Brezovice i njegovog sina Božidara.

Pored crkvice Vavedenja osvetljena je i otvorena velika nova crkva posvećena mučenicima Floru i Lavru, koju je podigao kralj Aleksandar Karađorđević. Tako je ispunio obećanje koje je dao 1915. godine. Tada, prilikom povlačenja, kralj Petar i regent Aleksandar nisu mogli da prođu volovskom zapregom kroz tesnac na putu. U selu Konjuh, vojska je postavila eksploziv da bi oslobodila prolaz.  Od jake detonacije urušen je krov crkve Vavedenje pa je izgovoreno obećanje :“Ako se živi  vratimo…sagradićemo novu i veću…“ I sagradili su je 1934. godine. Crkva je živopisana posle više decenija tek pre nekoliko godina. Priložnici su bili meštani i znani i neznani dobrotvori.

O Dobrotinu, mestu dobrih ljudi, priča zastaje kod Milovana Rašića (1872.-1969.) učesnika svih ratova, od Balkanskih, Cerske bitke do Prvog svetskog rata.Bio je Milovan ranjavan i odlikovan, ali odlikovanja nisu sačuvana.

Zvono na crkvi Svete Nedelje u Batusu

Milovan Rašić je bio nadaleko čuveni vidar za prelome. Lekari iz Prištine slali su kod njega svoje pacijente. Letvicama je imobiliasao nogu ili ruku, još pamte  oni koje je lečio. Od  Đurđevdana do Mitrovdana Milovan je živeo u kolibi, u vinogradu. Negovao je lozu,  sabirao dobar rod grožđa, ali i slatke lubenice. Nikome nije dopuštao da sam bere plodove, već je on lično svakome poklanjao prema njemu znanom redu. Jednom nedeljno dolazio je kući da se okupa i presvuče. Najstariji unuk Vukosav-Vule, donosio mu je ručak svakoga dana u isto vreme. Vule čuva uspomenu i pripoveda. Deda je imao tri sina i dve kćeri. Svi su ga poštovali. U drugom svetskom ratu borio se njegov sin Živojin, koji je umro od pegavog tifusa.

Milovan je imao sestru Zaru Filić udatu u selu Smoluša. Kako Zara i njen čovek nisu imali dece, ona je odlučila da pokloni zvono za crkvu svete Nedelje u Batusu. Na putu za Batuse, u Dobrotinu Zaru su zaustavili Milovan i klisar dobrotinske crkve. „Kada u Batusu bude lupalo zvono, nećeš moći da ga čuješ, a ako bude lupalo u Dobrotinu čućeš ga uvek“- ubedili su Zaru i tako je zvono ostalo u crkvi svetog Dimitrija u Dobrotinu. Ono je bilo postavljeno na brestu pored crkve sve do 1972. godine, kada je premešteno na današnje mesto. Bravar Jordan Gligorijević rukovodio je radovima kao iskusan majstor, a svi su pomagali kako su umeli i mogli.

Međutim, Zara je postavila jedan neobičan uslov kada je poklonila zvono. Tražila je da zvono čitav dan zvoni onoga dana kada ona bude otišla na večni počinak. Toga dana, mnogi Dobrotinčani koji nisu znali da je počinula Zara Filić iz Smoluše, krstili su se i šaputali svoje čuđenje- kako se to klisar toliko napio da čuka zvono čitav dan.

Vidovdan u Gračanici i na Gazimestanu

Vidovdan smo obeležili liturgijom u Gračanici i parastosom na Gazimestanu. Jeste bilo toplo i jeste bilo mnogo naroda i kamera je puno bilo. Nešto se ne može ispričati, tuga, dostojanstvo, trpljenje i trajanje  snimljeni su brojnim kamerama.

U mnoštvu onih koji odlaze sa Gazimestana jer su gosti i onih koji se spuštaju niz put pa se vraćaju prema kosovskim selima, upoznajemo neobičnu, posebnu ličnost. Doktor Milan Lekić, specijalista za nuklearnu medicinu, vraća se iz Amerike 1991. godine, na poziv svoga oca. Odlazi na hrvatsko ratište, jer su očevi koreni iz tih krajeva. Kada je probijen Koridor, prelazi u Republiku Srpsku. Tu formira bolnicu pri štabu vojske RS. Dešavanjima na Kosovu i Metohiji doktor Lekić stiže u svoj zavičaj. Učestvuje u osnivanju bolnice u Lapljem Selu i obnavljanju KBC Priština u Gračanici. Bio je zamenik direktora.

Nevidljivi naš savremenik, poznat u svetu ali ne i u svom kraju, po svojoj želji i očevom blagoslovu, kuću i imanje želi da pokloni manastiru Hilandar na Svetoj Gori.  Procedure i prepreke su brojne, ali, do svakog cilja se jednom dođe. Važno je neodustajanje.

Mironosice su bez straha išle za Hristom i prve objavile Njegovo Vaskrsenje. U  prvim danima jula, članice Sabora Kola srpskih sestara putovale su po plodnoj Metohiji i ravnom Kosovu. Hodočastile su, obilazile manastire i crkve, povratnička sela i sirote porodice. Po onom rečenom „da ne zna levica šta čini desnica“darivale su gde treba. Susreti  neobični, životne priče nestvarne. U Vidanju, povratničkom selu kod Kline mlade žene drže pansion za smeštaj putnika. Skromno, udobno i tolo primljeni gosti požele da ponovo dođu.  Mironosice su došle po drugi put.

Osojane, povratničko selo  sada ima vrtić, crkvu i školu. Ima i Đedov sabor u avgustu, u znak zahvalnosti mitropolitu Amfilohiju. On ih je posećivao i bodrio kada su se već 2001. godine vratili u spaljeno selo i živeli ispod šatora dok im kuće nisu napravljene.

U Vitomirici crkva posvećena svetom Luki i u njoj odvažna učiteljica Momirka. Odlazila, vraćala se, pa opet spasavala đecu, bolovala, ozdravila i sada čuva crkvu, gradi konak i živi sama. Sa Gospodom i grobljem u prvom komšiluku. „Živi su oni“… podseća Momirka.

U Budisavcima manastir iz 15. veka, zadužbina Jelene Dečanske, sestre svetog Stefana Dečanskog.  U njemu vremešna molitvenica, mati Matrona ne meri vreme… Došla je davno, dovela je Efrosinija, blaženopočivša igumanija Gračanice, iz istog su kraja. I mati gradi gostoprimnicu. Pomaže joj u crkvi žena iz Đurakovca „Rodilo mi se unuče posle dvadeset pet godina“, ponosno veli ona.

U Manastiru Gorioč putnice dočekuje  oslikani sveti Nikola prikazima iz žitja. U Dečanima nakon liturgije, pomazivanja i posluženja na terasi, vraćaju se da se provuku ispod ćivota Svetog Kralja. Za zdravlje. Za lepotu tvorevine. Iz zahvalnosti za ovo lepo hodočašće. Za Ljubav koju izobilno primaju.

U Pećkoj Patrijaršiji čudotvorna ikona Presvete Bogorodice, Pećke Krasnice. I istorija, ispisani vekovi, preko grobnica naših arhimandrita, mitropolita, igumana. Majčici Božjoj ovde se samo blagodarnost prinosi, jer Ona zna šta kome treba.

A treba nam samo mir, smirenje i trajanje ove blagodeti.  Blagodet je ispod Šam duda koji je pun crnih dudinja. Boji nam dlan dok uberemo makar jedan plod, da probamo. Arhiepiskop Sava drugi zasadio ga je polovinom 13. veka, kada je iz oblasti Šam u Siriji doneo sadnicu. Po predanju, Arsenije Čarnojević je 1690. godine ispod ovog duda sazvao sabor na kome je doneta odluka da srpski narod krene u veliku seobu prema Vojvodini.

Kruna svih putovanja primi se u manastiru Gračanica. Pričešće kao lek. Trpeza i ljubav monahinja. Osećaj da ste se vratili kod kuće. Osećaj da nikada niste odlazili odavde. Sve vaše žile su tu, sve  dobro u vama stečeno je ovde, ovde je početak i kraj. Sve što su Mironosice podelile, podelila je sama Ruka Majke Božje i sve što nije izrečeno dovršavaće se u narednim dolascima… Iz Kanade, Londona, Požarevca, Novog Sada, Šamca, Kule, Užica, Herceg Novog, Podgorice, Berana, Bjelog Polja, Petrovca na Mlavi, Čačka, Valjeva, Kruševca, Kragujevca, Niša, Pećinaca, Miloševca,  sa pozdravima iz Beča i Pariza, Mironosice će primati blagoslov mitropolita Teodosija. Nastaviće da dobrotvore i hodočaste putevima i delima svojih časnih prethodnica koje su krenule ovim stazama pre 123 godine.

Piše: Radmila Todić Vulićević