Крвави октобар: Дан када су у Крагујевцу нацисти стрељали ђаке и родољубе

Стрељање у Крагујевцу октобра 1941. године представља један од највећих злочина немачке војске у Другом светском рату.

Иако је те јесени у Србији било више случајева масовне одмазде над недужним становништвом, стрељање у Крагујевцу уздигло се до симбола свих тих страдања: начином извршења, делимично структуром стрељаних, реакцијом у јавности за време рата и односом према овој трагедији после рата, све до данашњих дана.

Генерал  Франц Беме, 10. октобра 1941. године доноси наредбу, да се за сваког убијеног немачког војника или фолксдојчера стреља 100 цивила, заробљеника или талаца, а за сваког рањеног 50. Ова наредба је током јесени 1941. године примењена на више места у Србији.

Позивајући се на наредбу генерала Бемеа, мајор Ото Деш, командант 749. пука, издаје наредбу о извршењу одмазде за настрадале немачке војнике на путу Горњи Милановац – Крагујевац, команданту 3.батаљона, капетану Францу Фидлеру и команданту 1. батаљона 724. пука, мајору Паулу Кенигу.

Већ 18. октобра увече у Крагујевцу су почела прва хапшења. Ухапшено је око 70 људи, међу којима је био већи број Јевреја и комуниста. Како је немачка одмазда подразумевала стрељање 2.300 цивила на име губитака од 14. до16. октобра, планирано је прво стрељање у неколико села у непосредној околини Крагујевца, за која су постојали подаци да су „легло“ бандита и комуниста. Тако је 19. октобра у селима око Крагујевца стрељано, према доступним подацима, 415 цивила, а преживело је укупно 21. Овај број је, нажалост, био недовољан и већ увече 19. октобра донет је нови план да се стрељање настави у Крагујевцу.

Исте вечери Крагујевац је блокиран, а у понедељак, 20. октобра, извршено је хапшење више хиљада грађана, међу којима је било и више стотина ђака крагујевачких школа. Скоро да нико није ни покушао да побегне плашећи се последица за своје породице, али и зато што су Немци вешто слагали да се све ово ради ради замене личних карата. Ови људи били су затворени у четири топовске шупе, на периферији града. Око 18 сати изведена је на стрељање једна група раније ухапшених Срба и Јевреја, 123 мушкараца и жена. Из ове групе 10 људи преживело је стрељање. Један од њих појавио се 1947. године у Нирнбергу, као сведок овог злочина.

Суочени са извесношћу смрти, они људи који су имали чиме и на чему, исписали су последње поруке својим најдражима, те данас Музеј чува 42 њихове поруке.

Ујутро, у 7 сати, 21. октобра, из топовских шупа Немци су почели да изводе групе и да их одводе на стрељање. До 14 сати после подне све је било готово, у долинама Ердоглијског и Сушичког потока лежало је убијено више хиљада људи. Прекобројне су Немци пустили кућама, око 250 људи остављени су као таоци, док је око 200 људи издвојено и они су данима вршили сахрањивање стрељаних. Ми данас располажемо подацима да је 21. октобра стрељано 2.264  и да је 31 човек преживео стрељање.

Мајор Паул Кениг, командант I/724. пука, човек који је руководио стрељањем, надмашио је у суровости и одредбу наредбе генерала Франца Бемеа „100 за једног“. И према овој наредби, за губитке које су имали, Немци је требало да стрељају 2.300 људи. Међутим, мајор Кениг, према подацима са којима данас располажемо, у ова три дана извео је на стрељање 2.854 мушкарца и жене, од којих је 2.794 стрељано, а 62 преживело. Најпотреснији сегмент овог ужаса је и чињеница да је међу стрељанима био 261 младић средњошколског узраста и 40 деце узраста од 11 до 15 година. Поред Срба, који су најбројнији, следећи по националној припадности су Роми, којих је страдало најмање две стотине, као и 39 Јевреја.

После рата, 1953. године, простор на коме је извршено стрељање претворен је у меморијални парк који захвата површину од 352 хектара и у коме се налази 30 масовних хумки. На улазу у меморијални парк 1976. године подигнут је монументални музеј ”21. октобар”, посвећен овим жртвама.  До сада је споменицима уметнички обликовано 10 хумки, а међу њима је и „Споменик стрељаним ђацима и професорима“, архитекте Миодрага Живковића,  који је постао симбол крагујевачке трагедије и града Крагујевца.

(Спомен-парк Крагујевац)