Krvavi oktobar: Dan kada su u Kragujevcu nacisti streljali đake i rodoljube
Streljanje u Kragujevcu oktobra 1941. godine predstavlja jedan od najvećih zločina nemačke vojske u Drugom svetskom ratu.
Iako je te jeseni u Srbiji bilo više slučajeva masovne odmazde nad nedužnim stanovništvom, streljanje u Kragujevcu uzdiglo se do simbola svih tih stradanja: načinom izvršenja, delimično strukturom streljanih, reakcijom u javnosti za vreme rata i odnosom prema ovoj tragediji posle rata, sve do današnjih dana.
General Franc Beme, 10. oktobra 1941. godine donosi naredbu, da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili folksdojčera strelja 100 civila, zarobljenika ili talaca, a za svakog ranjenog 50. Ova naredba je tokom jeseni 1941. godine primenjena na više mesta u Srbiji.
Pozivajući se na naredbu generala Bemea, major Oto Deš, komandant 749. puka, izdaje naredbu o izvršenju odmazde za nastradale nemačke vojnike na putu Gornji Milanovac – Kragujevac, komandantu 3.bataljona, kapetanu Francu Fidleru i komandantu 1. bataljona 724. puka, majoru Paulu Kenigu.
Već 18. oktobra uveče u Kragujevcu su počela prva hapšenja. Uhapšeno je oko 70 ljudi, među kojima je bio veći broj Jevreja i komunista. Kako je nemačka odmazda podrazumevala streljanje 2.300 civila na ime gubitaka od 14. do16. oktobra, planirano je prvo streljanje u nekoliko sela u neposrednoj okolini Kragujevca, za koja su postojali podaci da su „leglo“ bandita i komunista. Tako je 19. oktobra u selima oko Kragujevca streljano, prema dostupnim podacima, 415 civila, a preživelo je ukupno 21. Ovaj broj je, nažalost, bio nedovoljan i već uveče 19. oktobra donet je novi plan da se streljanje nastavi u Kragujevcu.
Iste večeri Kragujevac je blokiran, a u ponedeljak, 20. oktobra, izvršeno je hapšenje više hiljada građana, među kojima je bilo i više stotina đaka kragujevačkih škola. Skoro da niko nije ni pokušao da pobegne plašeći se posledica za svoje porodice, ali i zato što su Nemci vešto slagali da se sve ovo radi radi zamene ličnih karata. Ovi ljudi bili su zatvoreni u četiri topovske šupe, na periferiji grada. Oko 18 sati izvedena je na streljanje jedna grupa ranije uhapšenih Srba i Jevreja, 123 muškaraca i žena. Iz ove grupe 10 ljudi preživelo je streljanje. Jedan od njih pojavio se 1947. godine u Nirnbergu, kao svedok ovog zločina.
Suočeni sa izvesnošću smrti, oni ljudi koji su imali čime i na čemu, ispisali su poslednje poruke svojim najdražima, te danas Muzej čuva 42 njihove poruke.
Ujutro, u 7 sati, 21. oktobra, iz topovskih šupa Nemci su počeli da izvode grupe i da ih odvode na streljanje. Do 14 sati posle podne sve je bilo gotovo, u dolinama Erdoglijskog i Sušičkog potoka ležalo je ubijeno više hiljada ljudi. Prekobrojne su Nemci pustili kućama, oko 250 ljudi ostavljeni su kao taoci, dok je oko 200 ljudi izdvojeno i oni su danima vršili sahranjivanje streljanih. Mi danas raspolažemo podacima da je 21. oktobra streljano 2.264 i da je 31 čovek preživeo streljanje.
Major Paul Kenig, komandant I/724. puka, čovek koji je rukovodio streljanjem, nadmašio je u surovosti i odredbu naredbe generala Franca Bemea „100 za jednog“. I prema ovoj naredbi, za gubitke koje su imali, Nemci je trebalo da streljaju 2.300 ljudi. Međutim, major Kenig, prema podacima sa kojima danas raspolažemo, u ova tri dana izveo je na streljanje 2.854 muškarca i žene, od kojih je 2.794 streljano, a 62 preživelo. Najpotresniji segment ovog užasa je i činjenica da je među streljanima bio 261 mladić srednjoškolskog uzrasta i 40 dece uzrasta od 11 do 15 godina. Pored Srba, koji su najbrojniji, sledeći po nacionalnoj pripadnosti su Romi, kojih je stradalo najmanje dve stotine, kao i 39 Jevreja.
Posle rata, 1953. godine, prostor na kome je izvršeno streljanje pretvoren je u memorijalni park koji zahvata površinu od 352 hektara i u kome se nalazi 30 masovnih humki. Na ulazu u memorijalni park 1976. godine podignut je monumentalni muzej ”21. oktobar”, posvećen ovim žrtvama. Do sada je spomenicima umetnički oblikovano 10 humki, a među njima je i „Spomenik streljanim đacima i profesorima“, arhitekte Miodraga Živkovića, koji je postao simbol kragujevačke tragedije i grada Kragujevca.
(Spomen-park Kragujevac)
