Љубивоје Ршумовић из Баћевца за Ризницу: Славуји су коаутори песама које овде настају

Велики човек и велико дете у души, Љубивоје Ршумовић, тежи да малишане учи да буду храбрија, радозналија, креативнија, одлучнија и пре свега бољи људи . Уз негову поезију многе генерације млађих и старијих читалалаца научиле су важне животне лекције.

Детињство је провео у селу Љубишу на Златибору које није имало пут, струју и телефон али је било, како каже , пуно слободе, што је одредило његово одрастање.

Село је било и остало у његовој души све до данас. Градски ужурбани живот не одговара Ршумовићу. Своју оазу мира пронашао је недалеко од Београда, у селу Баћевац,  где поред писања ужива и у домаћинским пословима попут косидбе.

Окружен тишином и песмом славуја, песник пише за “људе у деци и децу у људима“.

Ја имам једну песму која почиње: „Доколица је моја калорична храна а самоћа је моје празнично одело“. Ја волим овако да се осамим на слободној територији поред ове скулптуре која носи дивно име „Рађање планете“. Овде често седим испод овог бора, слушам славује који около црвкућу и наравно покушавам да напишем , јер славуји не говоре, не цвркућу, они певају. Песници, шта песници раде? Морају да покушају да забележе о чему то славуји певају. И често ми се догоди да погодим тачно речи које они цвркутом као онoмaтопејом изговарају, отпевавају. Сутрадан,  исти ти славуји почну такође да цвркућу. Ја гледам, узмем оно што сам јуче записао и видим да они нешто друго певају. Не певају ону исту песму. Тако ми сарађујемо. Славуји су коаутори мојих песама које овде настају.

 Ау, што је школа згодна, Браћу не доносе роде, Деца могу да полете, Домовина се брани лепотом, Деца су украс света, Ишли смо у Африку, Лако је пруту, Миш је добио грип, само су неке од песама уз које су одрасле генерације деце.

Шест деценија стваралачког рада, више од сто објављених књига, око 600 телевизијских емисија, на десетине позоришних сценарија и више десетина великих и највећих књижевних награда су лична карта овог великог писца.

Љубивоје Ршумовић је и аутор неколико школских уџбеника, био је председник Културно просветне заједнице Србије, један од оснивача и члан Управног одбора Задужбине Доситеја Обрадовића, један је од оснивача и први председник Одбора за заштиту права детета Србије, при организацији Пријатељи деце Србије.

Добитник је две запажене међународне награде – „Пуља“ у Барију, за целокупно стваралаштво за децу, и награду Унескоа за „Буквар дечјих права“, на светском конкурсу за књигу која промовише мир и толеранцију. Аутор је једне од најпопуларнијих серија за децу „Фазони и форе“. Један је од ретких наших писаца, попут Душка Радовића, кога воле да читају сви, и одрасли и деца.

Лепа реч, написана лепим рукописом, за Љубивоја Ршумовића је више од писмености.

Лепо писање, то није само писменост, а јесте и писменост, то ствара у младим људима један естетски праг. То је једна мисао о лепоти, као прво. Као друго, то ствара задовољство у човеку да је створио нешто лепо својом руком. На крају крајева, и лепе мисли кад се лепим рукописом кажу добијају двоструко на важности од сврачјих ногу. Наравно, мој глас не значи ништа, али ја бих молио, готово преклињао Министарство просвете да уведе поново лепо писње у основне школе, да нам деца буду писменија. Нећу да кажем писмена јер они писмени могу да буду, знају да читају и да се потпишу, али биће писменија, биће образованија естетски  и биће задовољнија, наравно, кад науче лепо да пишу.

Некада су деца слободно време проводила у активној игри и спортским активностима на ливади, у парку и школском дворишту, док данас најчешће седе у кући и играју видео игрице на рачунару и мобилном телефону. Компјутерске игре су данас деци основни вид дечијих игара.

Мобилни телефони нас праве блесавим јер они се и зову пеметни телефони и они су често и паметнији од младих људи. Зашто то дозвољавате, да једна справица, макар колико корисна, да буде паметнија од вас. Будите ви паметнији од мобилног телефона. Користите га само онда кад вам је неопходно. Немојте га нон-стоп држати на ушима, на очима јер то наравно више штети, него што користи. Нађите другу врсту разоноде. Не зато што сам ја написао сто књига, па сад треба да читате само моје књиге. Толико има лепих и добрих књига на свету, много лепших и бољих од мобилних телефона, од таблета и од све те дрангулије и бижутерије електронске. Књига је духовна храна, најкалоричнија на свету, зато, немојте да ми држите дијету, читајте.

Човек је богат онолико, колико има пријатеља. А Ршумовић их има много. Међу његовим пријатељима су и песници са Косова и Метохије, Моша Одаловић и Ратко Поповић коме је посветио песму „Грачаница у жицама“. На песничким сусретима 2017.године, који се традиционално одржавају у част младог, трагично пострадалог косовског песника, Ршумовићу је додељена награда „Лазар Вучковић“. Том приликом је рекао да му је поред његових завичаја: Златибор, српски језик и ћирилица, Гораждевац као златна тачка на суморној мапи Косова и Метохије, постао четврти завичај.

Кад треба неку поруку да пошаљем  онда ја покушавам себе да ставим у улогу онога ко слуша ту поруку. Дакле, ја сада покушавам да се ставим у улогу једног родитеља, тамо у оној најмањој  енклави у Гораждевцу. Већ осећам страх , осећам невероватну потребу да сачувам своју децу. Ако имам три сина или ако имам два сина и једну ћерку, да их сачувам макар ја страдао, да им обезбедим минимум неких потреба, али да их учим да косе, да их учим да откују косу, да их учим да употребе мотику, ашов, лопату. Да нешто направе својим рукама јер то нам на неки начин одвлачи пажњу, то ме ослобађа страха од неке неизвесности. Кад нешто створиш твојим рукама, ти си направио себи један део споменика.

Омиљени песник, учествује у овогодишњем дечијем ТВ серијалу „Хајде да се играмо“ где ће најмлађој публици показати игре које је играо као дете.

Онако, како како само он уме, Љубивоје Ршумовић шаље поздраве српском народу на Косову и Метохији.

У дворишту родне куће у Љубишу, крајем лета биће организована, по други пут, Академија „Сарадници сунца“ десетодневни камп намењен младим талентованим песницима. Пре свега треба се вратити лепом писању, поручује Ршум. Мало је оних песика који се могу похвалити да су омиљени генерацијама деце, родитеља и родитељима дечијих родитеља, и сви они наизуст знају бар неколико Ршумови песама.

Соња Ристић