Времеплов

Меша Селимовић

Југословенски писац Меша Селимовић, члан Српске академије наука и уметности умро је 11. јула 1982. године у Београду.

 После Другог светског рата био директор драме Народног позоришта у Сарајеву, уметнички директор „Босна-филма“ и главни уредник „Свјетлости“.

Мехмед Меша Селимовић  био је југословенски, српски и босанскохерцеговачки писац који је стварао у другој половини 20. века. Уврштен је у књигу 100 најзнаменитијих Срба.

У вези са својим националним опредељењем – српством, Меша је једном приликом рекао: Србин је славно бити али и скупо. Мислио је на све оне муке и перипетије кроз које је прошао, да би остао веран себи и био оно што јесте.

Свој циљ је формално постигао тек 1972. године, када је његов роман Дервиш и смрт изашао у Београду у едицији „Српска књижевност у 100 књига“, под бројем 95.] У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише:

Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције ‘Српска књижевност у сто књига’, који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком.

Његови ближи преци су из Билеће, а пореклом су из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића. У својој књизи сећања пише за оца Алију: „Није био религиозан, а по националном осећању био је Србин, и знао је за неразговијетно породично предање…

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close