Милош Стојковић: Срби су у Северној Македонији таоци вишедеценијског црквеног раскола

Члан српског културног информативног центра „Спона“ из Скопља Милош Стојковић каже да  је апел које је ово удружење упутило после префарбавања и преименовања фресака у манастиру Светог Јоакима Осоговског код Криве Паланке „вапај“ да се престане са праксом прекрајања, фалсификовања и брисања српског културног наслеђа на територији Северне Македоније.

Стојковић истиче да је реаговање „Споне“ био једини начин да се предупреди било какво слично „молерисање“ које би се у будућности могло наставити отвореним уништавањем и преименовањем старијих средњовековних фресака и икона које носе префикс „српски“.

Члан „Споне“ наглашава да је већина Срба у Северној Македонији са огорчењем, али и делимичном апатијом гледа на овај немили акт.

„Деценијама су овдашњи Срби остављени незаштићени од матице, па и СПЦ- Српска културна баштину на тлу Северне Македоније једноставно је остављена на милост и немилост добронамерним и онима који то нису. Приметна је „гласна тишина“ институција матице Србије у вези очувања црквене и средњевековне, али и нововековне баштине, што свим Србима овде посебно тешко пада“ каже Стојковић.

Наглашава да је осим повремених покушаја и декларативне подршке, потребан систематски, сталан и институционалан приступ и свеобухватан напор институција матице Србије, академске и стручне струке али и црквених власти СПЦ „чија је Северна Македонија канонска територија.

„Кроз аутономну цркву Православне охридске архиепископије, медије и општу јавност, Срби и српска баштина не би остали заборављени и „туђи“  за будуће нараштаје“, нагласио је. 

Каква се порука прекрајањем историјских чињеница и преименовањем фресака у црквама шаље српској заједници? Положају преосталих Срба у Северној Македонији али и њиховом организовању и улози „Споне“ за портал Ризница. нет говори члан српског културног информативног центра, по вокацији историчар, Милош Стојковић, рођен у Прокупљу, а већ четири године живи и ради у Скопљу.

Посебно болно питање за Србе у Северној Македонији је стање споменика културе и древних храмова  у условима познатог вишедеценијског црквеног раскола.

Како бисте описали или оценили положај српске заједнице у Северној Македонији?

Српски народ у Северној Македонији хронично је разједињен. У садашњим околностима недовољно спремни, разједињени и без праве подршке из матице Србије. Генерално, на папиру Срби имају сва права у држави, но питање шта се у пракси од тога спроводи. Званични подаци са последњег пописа из 2002. говоре да их је нешто мање од 36.000 или око 1,78 одсто. Но, пописа од тада није било. Срба има махом на северу, у северозападном делу земље, нешто у долини Вардара на југу. Велики број Срба је нажалост у одуженом вишедеценијском процесу асимилације „нестао“, претопљен је, препуштени самима себи без права на слободу вероисповести, без јаке школске установе.

Такође све чешће се може сведочити запуштање матерњег српског језика и у породици. У редовном процесу образовања само у три основне школе постоје одељења са наставом на српском језику. У средњим школама, упркос законској могућности, нема ниједног ученика који се образује на српском језику. Надамо се да ће на дуго најављиваном попису. Очекује да ће бити спроведен 2021. године, а да ће Срби у највећој мери искористити прилику и исказати своју српску националну припадности и порекло – статус који је признат у Уставу Републике Северне Македоније.

Погубан процес асимилације Срба у Северној Македонији, поред сузбијеног образовања на матерњем језику, деценијама се успешно храни верским отуђењем. У Македонији је за Србе посебно болно питање вредних српских споменика културе, древних храмова, у условима познатог вишедеценијског црквеног раскола. На територији Северне Македоније налазе се 863 средњовековне цркве и то су већином задужбине српских владара. Сви храмови су у владавини неканонске МПЦ, док канонска Православна Охридска Архиепископија (ПОА), аутономна црква при Пећкој Партијаршији, своја Богослужења изводи у параклисима, по становима и кућама, викендицама, будући да државне власти у Скопљу одбијају да региструју њено деловање. И поред успостављања канонског поретка у таквим околностима, чињеница је да су Срби у Северној Македонији, као једини народ у Европи, таоци вишедеценијског црквеног раскола још од 1967. године, насталог једностраним издвајањем такозване Македонске православне цркве из канонског литургијског јединства Српске православне цркве. Верујући Срби у Северној Македонији, практично су у 21. веку лишени основних права на слободу вероисповести у канонској цркви, без храмова. Македонија је потписница Европске повоље о људским правима, али по овом питању Срби у овој земљи у 21. веку, остају ускраћени за најосновније људско право, слободу вероисповести.

Европски суд за људска права из Стразбура је 2017. донео пресуду да је држава Македонија у обавези да региструје канонску Православну охридску ахиепискпију, али се држава једноставно оглушила на ову правно обавезујућу и коначну пресуду. Ово специфично стање, веома је тешко практично објаснити, јер је све на први поглед „исто и нормално“. Не постоји видљиви прогон, али како објаснити чињеницу да поред толико српских светиња на овом протору, немамо могућност да у немањићким задужбинама „свети принос у миру узнесемо,, …

• 

Мењање натписа уз уништавање плаве позадине, употребу невеште и нервозне „калиграфије“, представља срамотно скрнављење фресака.

Недавно сте алармирали јавност о несвакидашњем културолошко историјском инциденту – чину фалсификовања и прекрајања историјског наслеђа. У манастиру Св. Јоакима Осоговског код Криве Паланке имена српских владара, ктитора и краљева префарбана и замењена именима других светитеља.

Апел (http://srbi.org.mk/apel-da-se-oskrnavljene-freske-u-manastiru-sv-joakima-osogovskog-kod-krive-palanke-vrate-u-prvobitno-stanje/) на неки начин представља и „вапај“ да се престане са праксом прекрајања, фалсификовања и брисања српског културног наслеђа на територији наше домицилне државе Северне Македоније. То древно наслеђе са поносом баштинимо још из периода средњевековне српске државе Немањића и њихових рођака-наследника Мрњавчевића, Дејановића, Бранковића, Паскачића и других великаша и властеле српске који су својим задужбинама премрежили готово сваки кутак С. Македоније.

Након посете неколико чланова СПОНА-е Осоговском манастиру половином новембра ове године били смо заиста непријатно изненађени и затечени видљивим интервенцијама изнад представа шест свехришћанских и православних светитеља, али и српских средњевековних владара и поглавара Св. цара Уроша, Св. цара Лазара (у оригиналу фреске стајало је: „Св. Цар Лазар у поласку на Косово“), Св. краља Милутина, Св. Стефана Дечанског, Св. Стефана Првовенчаног и Св. Никодима – архиепископа српског, који су овим непримереним и вандалским актом девастације културне баштине и покушајем прекрајања историјских чињеница преименовани у Св. цара Владимира Кијевског, Св. цара Јована Милостивог, Св. цара Константина Великог, Св. Нићифора Фоку (такође византијског цара – прим. М.С.), Св. цара Јустинијана Првог и Св. Кавасила – архиепископа охридског.

• 

Слој фрескописа у Осогову, дар локалног становништва, у три наврата (1885.–1887, 1932.–1933. и 1943.–1945.) израдио је чувени фрескописац Димитрија Андонов „Попрадишки“ (1859.-1954.), први македонски световни сликар (лаик), а пре њега (1884.) били су ангажовани фрескописци, Мирон Илиев, Аврам Дичов (син Димитрија Крстевића) и Григорие Петрович из реканског села Тресонча. Конкретне фреске српских владара и архиепископа су насликане 1932. г. на јужном и 1933. г. на северном зиду главне манастирске цркве посвећене Св. Јоакиму Осоговском. Мењање натписа уз уништавање плаве позадине, употребу невеште и нервозне „калиграфије“, представља срамотно скрнављење фресака. Значи и да је изворни уметнички рад великог сликара Димитрија Андонова, оскрнављен и компромитован.

Наш Апел јесте и начин да се предупреди било какво слично „молерисање“,  које би се могло у будућности наставити, отвореним уништавањем и преименовањем још старијих средњовековних фресака и икона, које имају префикс „српски“, затим уништавањем рукописног наслеђа које потиче из средњовековног српског периода у Македонији, а које је највише проучавао и пописао Рус Владимир Мошин (1894.–1987.). На основу његових филолошких истраживања и инвентарисања рукописа закључује се да је 90 % древних ћириличних манускрипата у Државном архиву Македоније српског порекла, према коришћеном језику, правопису и црквеној редакцији.

Крајем 19. века од стране егзархијског свештеника „Дионисија, зографа Блгарина“, у манастирској црки је потпуно уништен ктиторски фрескопис Мрњавчевића, а на место старог живописа овај егзархијски игуман је поставио његовом руком израђене фантастичне и безначајне слике птица и змајева.

Коме смета наслеђе СПЦ у Македонији?

Српско културно и историјско наслеђе се осим кроз материјалне споменике културе, баштину, може посматрати и кроз духовно предање (култа светородних Немањића и Св. кнеза Лазара – мученика косовског, епа о Краљевићу Марку итд.), обичаје (Крсне Славе, начин прослављања Божића налагањем Бадњака, лично име Србин – Србиновић итд.), топонимију (села Србјани, Србиново, Србинова река, Србинова њива, села Звечан и Косово), али и филолошко-језичке блискости (нпр. облик библијског  и личног имена Св. Јован/Јована уместо Св. Иван/Ивана као код осталих Словена итд.).

Управо овакво наслеђе је било често предмет деструкције, моделирања, преименовања и промене његове суштине или наметнуте погрешне интерпретације прошлости како би се оправдала тренутна „политичка реалност“ или креирала нека другачија будућа свест колективитета православног живља. Нестанком српске средњевековне државе на овим просторима 1392./93. г. освајањем Скопља од стране Османлија од господара Вука Бранковића и нестанком вазалних области краља Марка Мрњавчевића и деспота Константина Дејановића Драгаша 1395. г, започео је процес исламизације, који се у почетку није одвијао већим интензитетом и пре свега у већим градским и управним центрима на важним комуникацијама. Тај процес се своје убрзање добио након велике Сеобе 1689/90. године, која је и почела са простора од Качаника и Скопља, Велеса, Штипа, Куманова и Прилепа, када у већим масама на место српског и осталог хришћанског становништва долази арбанашко становништво, које брзим преласком у ислам нарушава дотадашње демогрфско-верско и културолошко стање.

• 

Укидањем Пећке патријаршије 1766. г, која се на југу протезала линијом Милутинових освајања, изнад Велеса, Прилепа, Охрида и Штипа, долази до јачања хеленистичког утицаја под окриљем Цариградске патријаршије. Сматра се међу филолозима да је недостатак потпуне падежне праксе у локалним говорима, као и на њима кодификованом македонском језику, управо последица утицаја грчког језика и културе. То стање је било додатно закомпликовано, на штету српског идентитета и његове културне баштине успостављањем тзв. „Бугарске егзархије“ 1870. / 72. године. Упркос чињеници да је Кнежевина Србија у почетку подржавала стварање Егзархије и њено деловање, као словенске цркве против хеленизације Срба, убрзо се показало, а посебно након српско-турских ратова 1876./78. и пројектовања Санстефанске „велике“ Бугарске (руског пројекта као и саме „Егзархије“) да је управо она највећи негатор српске културне баштине и идентитета у Маћедонији.

Напоменућемо само пример насилног уништења фресака краља Вукашина и синова му Марка, Иваниша, Дмитра и Андраша у задужбини Мрњавчевића у цркви Св. Димитрија Солунског у Марковој Сушици код Скопља. Крајем 19. века у манстирској цркви је од стране егзархијског свештеника „Дионисија, зографа Блгарина“, потпуно уништен ктиторски фрескопис Мрњавчевића, а на место старог живописа овај егзархијски игуман је поставио његовом руком израђене фантастичне и безначајне слике птица и змајева.

Након 1912/18. године стање се свакао на боље мења, када и сама СПЦ добија канонску ингеренцију над овим простором. Након априлске катастрофе 1941. године, српско културно наслеђе и само становништво поново постаје мета бугарско-албанског и немачко-италијанског прогона и окупације. Године 1945. г. после стварања друге социјалистичке Југославије, а у оквиру ње федералне Македоније, стање српских споменика и меморијала остаје ван токова, пажње и могућности да се она тумачи, користи и обележава у изворном и интегративном облику са осталом српском баштином.

• 

У вези конкретног случаја преименовања фресака у Осоговаком манастиру, не можемо знати или сумњати ко би тачно могао тако дрско и наивно интервенисати. Ми се надамо да је то ипак само дело неког неодговорног појединца или групе, која има несметан приступ манастиру, али не и део систематског уклањања и фалсификовања и ових малобројних српских трагова историјског трајања на тлу Северне Македоније. Надамо се да ће надлежни органи дати тачан одговор ко је, када, како и зашто учинио овакав немио чин, у складу са законским одредбама наше домицилне државе Северне Македоније.

Како се префарбавање и преименовање фресака коментарише међу српском заједницом?

Може се рећи да је заједница и по овом питању прилично различито постављена, док је део асоцијација потпуно ван догађања, политички прваци се и на овом питањи баве самопромоцијом и убирањем јефтиних политичких поена, те ствари представљају из свог угла. Већина наших сународника са огорчењем, али и делимичном апатијом гледа на овај немили акт, јер су деценијама уназад остављени незаштићени од матице, па и СПЦ, које су једноставно оставиле српску културну баштину на тлу Северне Македоније на милост и немилост добронамерним и онима који то нису на „слободу делања“. Приметна је „гласна тишина“ институција матице Србије у вези очувања црквене и средњевековне, али и нововековне баштине, што свим Србима у Северној Македонији посебно тешко пада. Осим повремених покушаја и декларативне подршке, потребан је систематски, сталан и научно утемељен приступ и свеобухватан напор институција матице Србије, академске и стручне заједнице, црквених власти СПЦ (чија је Северна Македонија канонска територија, кроз аутономну цркву Православну охридску архиепископију), медија и опште јавности, како Срби и српска баштина овде не би (п)остала заборављена, „туђа“ и нестала као таква за будуће нараштаје.

• 

Путем македонских медија, незванично смо сазнали, да је Министарство културе наложило поменутој Управи да пошаље стручну комисију на терен и сачини званичан извештај о стању дела преименованих фресака у Осоговском манастиру

Да ли очекујете одговор, осуду или реакцију неке одговорне институције у Северној Македонији поводом случаја у Остроговоском манстиру?

До тренутка нашег разговора за портал Ризница.нет нисмо још увек добили званичан и писмен одговор од стране Министарства културе и њихове Управе за заштиту културног наслеђа, директно надлежној и најкомпетентнијој институцији од свих којима смо се обратили нашим Апелом, на самом почетку децембра 2020. године. СПОНА се званично и писмено обратила Министарству културе, Председнику државе и Владе Северне Македоније, као и Градоначелнику општине Крива Паланка, како би аргументовано и фактографски били упознати са девастацијом дела фресака у поменутом манастиру и у складу са својим законским овлашћењима и обавезама реаговали и званично поступили. То се посебно односи на већ поменуто Министарство културе и њихову Управу за заштиту културног наслеђа који су директно надлежни за спровођење Закона о заштити културног наслеђа Северне Македоније, јер је према нашем тумачењу законских одредби прекршено десетак чланова поменутог Закона. До сада су нам се званично обратили национални координатор за интеркултурализам, друштво за развој културе и међуресорну сарадњу у Влади Републике Северне Македоније, г-дин Роберт Алађозовски, који нас је обавестио да је по пријему нашег Апела алармирао директора Управе за заштиту културног наслеђа и директора државне Комисије за односе са верским заједницама и религијским групама, али и из Кабинета Председника Републике С. Македоније који су нам обавестили званичним дописом да су обавестили званичне државне институције и да су оне већ предузеле одређене кораке, не наводећи конкретно које. Путем македонских медија, незванично смо сазнали, да је Министарство културе наложило поменутој Управи да пошаље стручну комисију на терен и сачини званичан извештај о стању дела преименованих фресака у Осоговском манастиру, те се надамо да ће по њиховом ангажовању и СПОНА, али и целокупна јавност Северне Македоније, поготову ми македонски Срби, добити званичне информације о томе ко је, када, како, са којим мотивом и наредбом учинио овај крајње непримерен акт, са јасном србофобном нотом селективне културолошке девастације и историјског ревизионизма и фалсификовања.

• 

Каква се порука овим шаље Србима и уопште СПЦ?

Порука је по нама прилично јасна. За сада још увек непознатим починиоцима овог кривичног дела акта девастације културног споменика од националног значаја сметала су само имена светитеља – српских владара и црквеног поглавара, док су остале фреске остале нетакнуте. Чуди и чињеница да су имена српских владара-светитеља замењена руским и грчким, ваљда као мање „зло“ и непријатна чињеница (само)спознаје и подсетник традиције, историјског трајања и битисања Срба на овим просторима, те је такав символ требало брже боље и материјално уклонити или заменити прихватљивијем данашњем тумачењу „прошлости“. Овакав начин селективног брисања имена српских владара јесте и очигледан србофобни акт, који је ретко где забележен.

Најстарија сачувана фреска Св. Јоакима Осоговског налази се у другој Милутиновој задужбини, у цркви Св. Ђорђа у Старом Нагоричину, насликана 1316/18. године, у чијој близини се налазила прва испосница и зачетак култа Св. Прохора Пчињског.

Многи од нас су нажалост за Осоговски манастир чули тек после девастације фресака у њему. Реците нам због чега је он важан за српску историју? Да ли су поменути српски светитељи ту „случајно насликани“ или постоји историјска логичност и задужбинарска веза?

Манастир потиче из 12. века и свој највећи развој имао је током периода Немањића, од краља Милутина, сина му Стефана, затим краља и цара Душана, па и рођака Немањића Дејановића – Драгаша.

Црква са поменутим  фрескама изграђена је у периоду 1847.-1851. године од стране чувеног градитеља Андрије Дамјанова из околине Велеса, који је осим овог храма, градитељ и цркве Св. Богородице у Скопљу (коју је започео његов отац), Св. Јована у Кратову (1836.), Св. Пантелејмона у Велесу (1840.), Св. Илије у Печењевцу код Лесковца (1844.), Св. Апостола у Турековцу код Лесковца (1845., изгорела 1995.), Успења Св. Богородице у Новом Селу код Штипа (1850.), Св. Николе у Куманову (1851.), Св. Георгија у Смедереву (1851.-54.), Силаска Св. Духа на апостоле у Нишу (1857.-72.), Св. Тројице у Новој Вароши (1857.-73.), Св. Богородице у Чајничу у БиХ (1857.-63.), Св. Тројице у Врању (1858.-60.), Св. Архангела Михаила у Горњем Чичеву код Велеса (1861.), Саборног храма Рождества пресвете Богородице у Сарајеву (1863.-68.), Саборне цркве Св. Тројице у Пироту (1868.), те цркве Св. Тројице (Нова црква) у Мостару (1873., минирана 1992. чија обнова је у току).

• 

Непосредно поред ове цркве из 19. века, сачувана је и једнобродна црква Св. Богородице из XIV века, која свој данашњи изглед има из доба краља Милутина, али њен фрескопис, на жалост, није сачуван.

Да је манастир и култ Св. Јоакима Осоговског био негован и афирмисан током владавине Немањића говоре многи историјски извори. За краља Милутина осим градитељске обнове порушених и запуштених храмова, међу којима је и Осоговски манастир, везује се и уздизање култа Св. Јоакима, као и остале „духовне“ словенске браће: Св. Јована Рилског, Св. Гаврила Лесновског и Св. Прохора Пчињског. Наиме до сада најстарија сачувана фреска Св. Јоакима Осоговског налази се у другој Милутиновој задужбини, у цркви Св. Ђорђа у Старом Нагоричину, насликана 1316/18. године, у чијој близини се налазила прва испосница и зачетак култа Св. Прохора Пчињског. О значају краља Милутина за обнову и изградњу манастира Св. Јоакима сведочи нам и Карловачки летопис из 1505. године, најстарији сачувани историјски документ у коме се помиње Осоговски манастир, а који краља Милутина помиње као његовог оснивача и задужбинара. У историјским изворима – црквеним летописима остало је забележено да је приликом похода према најстарија сачувана фреска Св. Јоакима Осоговског налази се у другој Милутиновој задужбини, у цркви Св. Ђорђа у Старом Нагоричину, насликана 1316./18. године, у чијој близини се налазила прва испосница и зачетак култа Св. Прохора Пчињског. у сусрет предстојећем боју из 1330. године против бугарског цара Шишмана I, краљ Стефан Дечански (1321.-1331.) заједно са својим сином, младим краљем Душаном, посетио манастир Св. Јоакима, помоливши се за успех његове војске у рату.

• 

Након успеха у рату, култ Св. Јоакима се још више учврстио и раширио у православном словенском свету, а посебно међу Србима тога доба. Каснији краљ, а од 1346. г. и цар, Стефан Душан наставља праксу својих претходника богатим даривањем манастира, а то чине и каснији обласни господари севастократор Влатко Паскачић и Драгаши: севастократор и деспот Дејан са синовима деспотом Јованом и севастократором Константином Дејановићем. Константин Драгаш, господар Велбушке области, у сачуваним летописима помиње др и као један од обновитеља манастира. Смрћу овог српског велможе 1395. године, цела област потпада под вишевековну османску власт, као и сам манастир.  Управо период XIII и XIV века представља врхунац развитка и обнове манастира, његових метоха и монашке заједнице, о чему говоре сачувани историјски извори. У самом манастиру се замонашио и чувени Исаија Серски, српски средњовековни писац, преводилац и црквени дипломата друге половине XIV века и будући игуман манастира Хиландар. Исаија је у Осоговском манастиру написао и један службеник 1346./47. године, оживљавајући тако стару летописну традицију манастира. Од овог времена везе ова два велика манастира биле су нераскидиве, о чему сведочи и сачувани препис житија Св. Јоакима из 1789. године, рад хиландарског монаха Теодосија Лекова. Најстарији препис службе Св. Јоакима Осоговског потиче из XIII века и сачуван је у Минеју са пролозима. Писан је у Осоговском манастиру, а данас се чува у ризници манастира Високи Дечани у српској Метохији.

Под турском влашћу наступа стагнација манастира, али је он и даље наставио да буде значајан духовни и културно-економски центар Славишта и околине. Историјски извори бележе да је на путу ка Босни 1463. године и сам османски султан Мехмед II Освајач боравио са својом пратњом у манастиру. Обнављањем Пећке патријаршије 1557. године Славиште и Осоговски манастир потпадају под њену јурисдикцију, као и у периоду од краја XIII века до краја XIV века. Након страшног земљотреса, 1585. године, ћустендилски митрополит Висарион, осоговски игуман Геврасије и јеромонах Стефан отишли су пут Москве како би од руског цара Теодора Ивановича тражили помоћ за његову обнову. У поднетој молби 1586. године помиње се „кнез“ Константин Дејановић као обновитељ манастира. Тим чином даривања помоћи, у списак поменика и ктитора Осоговског манастира уписао се и руски цар Теодор Фјодор I Иванович. Манастирски летописи бележе и посету патријарха пећког Арсенија III Црнојевића Осоговском манастиру 1683. године приликом путовања на ходочашће до Светог гроба у Јерусалиму. Том приликом је патријарх ту оставио запис.

Након неуспешног војевања против Турака и повлачења аустријске војске, те гушења Карпошевог устанка, чије је средиште био кумановско-кривопаланачки крај, наступају најтежи дани у историји манастира. Народ је кренуо у Велику сеобу преко Дунава и Саве, заједно са патријархом Арсенијем III, a манастир је претрпео тешка разарања и пустошење.

Током XVIII  века манастир је готово у потпуности замро, да би од почетка XIX века поново покренута његова обнова. Игуман Теодосије се 1857. године обратио Александру I Карађорђевићу, кнезу Србије за помоћ ради изградње монашких ћелија (конака), као и набавку књига и прибора за народну школу. Кнез се одазвао апелу, те је послао 25 аустријских златних дуката помоћи, 170 школских књига и адекватан прибор за школу у Кривој Паланци. Сачувана је и преписка игумана Аверикија са кнежевима Србије Михаилом и Миланом Обреновићем, којима се обраћао за обнову манастира. Манастир је 1924. године посетио и краљ Александар I Карађорђевић, помажући светињу као и његови претходници.

Култ Св. Јоакима Осоговског временом је из његовог светилишта, још од почетка XIV века постао раширен у свима крајевима Пећке архиепископије/патријаршије, али и ван ње. У самом манастиру нису сачуване средњовековне фреске патрона, али јесу у другим црквама и манастирима тога доба. Већ смо напоменули да је најстарија фреска Св. Јоакима сачувана у цркви Св. Ђорђа у Старом Нагоричину, задужбини српског краља Милутина. Лик овог светитеља налазимо и у манастиру Архангела Михаила код села Леснова, у манастиру Св. Николе у селу Псачи, као и у манастиру Св. Прохора Пчињског. Лик С. Јоакима налазимо и у манастиру Св. Јована Рилског. Управо у овом веку настаје заједнички култ „духовне браће“ Јоакима Осоговског, Јована Рилског, Прохора Пчињског и Гаврила Лесновског. Касније је лик С. Јоакима осликан и у манастиру Св. Јована Богослова, задужбини деспота Константина Дејановића код Цариброда у Србији, манастирском комплексу патријаршије код Пећи, цркви св. Тројице у Пљевљима, цркви Св. Николе у Ораховици у Славонији, цркви Св. Теодора Тирона и Св. Теодора Стратилата у селу Разлогу кај Дебра, у цркви Благовештења у Овчарско-кабларској клисури, у околини Софије (црква Св. Николе) и Самокова (црква Св. Николе у Алинском манастиру – XVII век), у селима Петралица, Трново, Градац итд.

Званична историографија Македоније не признаје да су Срби живели у Македонији од раног средњег века, а на овом простору имали своју средњевековну државу од 13. века, већ да су дошли као „окупатори“ након 1912. године, али и од времена српског краља Милутина од 1282. г, при чему се српска средњевековна баштина тумачи као „окупаторске базе“ и то је званичан научни и историографски наратив који се предаје на Филозофском факултету у Скопљу, као и целокупном образовном систему

Да ли је лако бити Србин у друштву у којој је и даље присутна подела на Гркофиле, Србофиле и Бугарофиле?   

Не можемо говорити о подели на Гркофиле, Србофиле и Бугарофиле у 20. или 21. веку, јер је она свакако анахрона и представља историјски рецидив из 19. века и периода 20. века до краја Балканских ратова 1913. године. Српска заједница, односно национална мањина у Северној Македонији је према важећем Уставу призната уз остале мањине, албанску, турску, ромску и влашку. Наш статус је дакле законски „покривен“ али су реалне животне препреке и даље присутне. Тако ћете не ретко чути да се за локалне и аутохтоне Србе који се нису препустили таласу асимилације, користи пежоративан назив „Србоман“ – односно да су то Македонци који су захваћени српском манијом (лудошћу, менталном болешћу). Термин је остао у употреби из времена деловања Бугарске егзархије и њеног оружаног крила БМОРО/ТМОРО/ВМОРО са краја 19. и половине 20. века. Дакле и даље је приметна стигматизација Срба, њиховог „прародитељског“ греха као окупатора, тлачитеља, „монархофашиста“ и „четника“. Зато и не чуди поразна и честа пракса код наших сународника са „српским“ презименом на –ИЋ, да и поред тога што им је један или су оба родитеља Срби или рођени у данашњој Србији, себе дефинишу као „Македонце српског порекла“. Очигледно да културолошка, верска или језичка сличност и блискост колико биле позитивни елемент повезивања, истовремено су и елемент брзе асимилације (кроз само једну или две генерације), те средство личне и колективне мимикрије и лакшег „прихватања“ од стране околине и скидања непотребног „жига“ са себе и својих потомака.

Српство као јака целина је изгубљено. Иако је Македонија била гробница српских војника у Кумановској битки 1912, као и током Другог балканског и Првог светског рата, мало се чувају српски споменици, чак им се не ретко ограничава слободан приступ, нарочито нама Србима из С. Македоније, који смо дужни да сведочимо истину. Званична историографија Македоније не признаје да су Срби живели у Македонији од раног средњег века, а на овом простору имали своју средњевековну државу од 13. века, већ да су дошли као „окупатори“ након 1912. године, али и од времена српског краља Милутина од 1282. г, при чему се српска средњевековна баштина тумачи као „окупаторске базе“ и то је званичан научни и историографски наратив који се предаје на Филозофском факултету у Скопљу, као и целокупном образовном систему. Срби у Северној Македонији су у ситуацији да тешко чувају свој национални и духовни идентитет, своје корене.

• 

Када је „Спона“ формирана и да ли је пре ње постојао неки друачији начин удруживања српске заједнице у Северној Македонији у циљу очувања националног идентитета?

Од распада југословенске државе почетком деведесетих година прошлог века, Срби у Македонији су се споро организовали. Прво су основали  Удружење Срба и Црногораца, а затим Уједињену српску заједницу као друштвену  и  Демократску партију Срба у Македонији као политичку организацију. Касније су, махом због сујета, нејединства или непринципијелне политике одређених кадрова настајале нове партије, организације и удружења. Део асоцијација био је састављен од старијег и искуснијег чланства, док су политички прваци подмлађивали кадрове. У међувремену је настало скоро тридесет различитих српских асоцијација, али у деценији која обухвата крај двадесетог и почетак двадесетпрвог века ниједна није пружала квалитетан културни, уметнички садржај и достојног репрезента српског културног и духовног наслеђа. У таквим условима и околностима формирано је децембра 2005. године грађанско удружење под називом “СПОНА – Културно информативни центар Срба у Македонији”.

• 

Који су задаци у улога „Споне“ и колико успешно одолевате изазовима?

Почетни оквири деловања обухватили су покретање првог интернет портала СПОНА:  www.srbi.org.mk на српском језику у Македонији, који од 2006.  године до данас непрекидно извештава о животу и свакодневници Срба у Македонији, српској традицији, предању, духовности, културној и споменичкој баштини, као и о појединцима и институцијама које су обележиле њихово постојање и трајање кроз године и векове и о узајамним везама, културним спонама Македонаца и матице Србије. На интернет порталу СПОНА,  често без икаквих финансијских средстава,  није прекидана садржајна и ажурна информативна понуда. Временом је његов садржај и свеобухватна информативна платформа на српском језику подигнута на завидан ниво и редизајнираним изгледом СПОНА је достигла ниво професионалних информативних сервиса. Проширена интернет информативна понуда портала СПОНА, праћена је и на друштвеним мрежама: Фејсбук, Твитер, Инстаграм, Јутуб, а читаоцима су од скоро доступне апликације на Android Apple платформана, као и интернет радио СПОНА.

Ми се кроз рад увек нечему новом надамо, некада и несвесни како успевамо да и ово мало урадимо, истакнемо, забележимо

Да ли неко помаже ваш рад, како се финансирате?

Радимо у доброј мери захваљујући ентузијазму, али и „из ината“. Спона је основана 2005. г. и од тада све активности су у знаку непрестане борбе, често без икакве подршке. Али, и у најтежим искушењима, „Спона” истрајава, јер унутрашња подршка постоји и место је где Срби могу да се друже и пронађу подршку у опстанку. Примарни начин финансирања СПОНА остварује се пројектним финансирањем, односно  конкурисањем наших програмских годишњих или периодичних активности при институцијама матице Србије (Министарство за културу и информисање, Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону при Министарству спољних послова) и домицијалне државе Северне Македоније (Министарство културе, Град Скопље, Општина Центар итд.). Такође су ту наши чланови и донатори који препознају наш рад и у складу са својим могућностима помажу кроз уплату годишњих чланарина, донација разних видова. Међутим, тиме можемо остварити финансирање само наше основне делатности у које спада и свакодневно функционисање канцеларије у центру Скопља, која је јединствен српски културни кутак са својом библиотеком, читаоницом и радним простором. Практично, рад и учинак „Споне“ у протеклом периоду, иако сада без икакве подршке, објективно је, без лажне скромности, на нивоу домета добро финансираног државног културног центра. У склопу активности на спровођењу пројеката програмског деловања „Споне”, у Центру је, а затим у алтернативним центрима културе, у главном граду Македоније, организовано више од 60 књижевних радионица обрадом дела истакнутих српских стваралаца. Приређено је 20-так ликовних изложби, низ песничких вечери, сусрета и промоција књига, 20 филмских пројекција, десетак трибина, представљања туристичких потенцијала центара из Србије…

Ми се кроз рад увек нечему новом надамо, некада и несвесни како успевамо да и ово мало урадимо, истакнемо, забележимо. Нешто кроз рад, хуманитарне активности… нешто кроз записе по Космету, Македонији, сусретањима с људима у честим походима, упознавањем, сталним учењем од наших људи у тешким искушењима… Наше културне, али хуманитарне активности, на прикупљању помоћи за социјално угрожене, сиромашне, српске породице, не само у Македонији, него и на Косову и Метохији, настављамо не смањеним интензитетом. Увек има људи који нас подрже, помажу.