Милутин Миланковић

Српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука, као и популаризатор науке и физичар Милутин Миланковић рођен је 28. Маја 1879. године у Даљу.

Ванредни професор примењене математике био је од 1909. до 1920. године (осим 1914—1918), док је као редовни професор небеске механике радио од 1920. до 1955. (осим 1941—1945) на Универзитету у Београду. Био је декан Филозофског факултета школске 1926/27, пионир у ракетном инжењерству, потпредседник САНУ у три мандата почев од 1948, директор Астрономске опсерваторије у Београду од 1948. до 1951, члан и реоснивач Комисије 7 за небеску механику Међународне астрономске уније од 1948. до 1953. итд.

Миланковић је дао два фундаментална доприноса науци. Први допринос је „Канон осунчавања Земље” који карактерише све планете Сунчевог система. Други допринос је теоријско објашњење Земљиних дуготрајних климатских промена узрокованих астрономским променама њеног положаја у односу на Сунце; данас познато као Миланковићеви циклуси. Ово објашњава појаву ледених доба током геолошке прошлости Земље, као и климатске промене на Земљи које се могу очекивати у будућности.

Милутин Миланковић је основао планетарну климатологију израчунавањем температурских услова у горњим слојевима Земљине атмосфере, као и температурске услове на планетама унутрашњег Сунчевог система (Меркуру, Венери и Марсу), те Земљином природном сателиту — Месецу. Поред тога, Миланковић се у геофизици сматра коаутором теорије тектонских плоча, и то са својим радом Померање Земљиних обртних полова.

Миланковић је као аутор или коаутор регистровао осам патената, које је у периоду 1905—1933. подносио у различитим државама. Током професорске каријере остао је веран свом првом животном позиву — грађевинарству, па је радио као конструктор, статичар и супервизор на целом низу грађевинских објеката од армираног бетона широм Југославије.

Милутин Миланковић је 1923. године предложио реформу јулијанског календара. Суштина његовог предлога је да су преступне све године дељиве са 4, не укључујући секуларне године осим ако при дељењу са 900 дају остатак или 200 или 600 (2000, 2400, 2900, 3300, 3800… су секуларне али ипак преступне). Према грегоријанском календару, преступне године су све оне које су дељиве са 4 не укључујући секуларне године осим ако при дељењу са 400 дају остатак 0 (400, 800, 1200, 1600, 2000, 2400, 2800, 3200, 3600, 4000… су секуларне али ипак преступне).

У мају 1923. године, Православна црква је у начелу прихватила календар; уклоњена је разлика од 13 дана настала од Никејског сабора до 20. века, а такође бројне цркве су усвојиле измењени алгоритам преступних година. Датуми Ускрса и сродних празника и даље би се обрачунавали по обрасцу јулијанског календара. У то време, Миланковић је изражавао сумњу да период обртања Земље можда није константан; међутим, ово је било немогуће доказати и потврдити све до појаве кварцних и атомских часовника. Варијације у периоду обртања Земље су главни узрок нетачности како грегоријанског тако и ревидираног јулијанског (Миланковићевог) календара када се посматрају огромни временски распони.

Након смрти, већи део научне заједнице оспорио је Миланковићеву „астрономску теорију” и није више признавао резултате његовог истраживања. Међутим, десете године од његове смрти и педесет година од првог објављивања, Миланковићева теорија је поново узета у разматрање. Његову књигу је 1969. године превео са немачког на енглески језик „Израелски програм за научне преводе” под називом Canon of Insolation of the Ice-Age Problem и објавили су је америчко министарство трговине и Национална научна фондација из Вашингтона. Претходно је Чезаре Емилијани 1955. године на Универзитету у Чикагу направио значајан напредак тако што је после извршених испитивања дубокоморских језгара открио да флуктуације у саставу фораминифера представљају доказ о најмање седам интерглацијалних периода.

У почетку до признања се долазило веома споро, али касније теорија се доказала као исправна. 1972. године Ананду Вернекер са Универзитета у Мериленду извршио је прорачуне како су се геометрије Земљине орбите и интензитет осунчавања мењали током протеклих 2 милиона година, те како ће се мењати за наредних 100 хиљада година.