Милутин Миланковић

Српски математичар, астроном и геофизичар Милутин Миланковић, оснивач катедре небеске механике на Београдском универзитету, творац теорије о померању Земљиних полова умро је 12. децембра 1958. године. Написао је више од 700 монографија, студија, уџбеника и популарних дела.

Миланковићев први допринос науци јесте дело Канон осунчавања Земље које описује климе свих планета Сунчевог система. Други допринос је објашњење дугорочних промена климе на Земљи које су проузроковане променама положаја Земље у односу на Сунце. Ова теорија, данас позната као “Миланковићеви циклуси”, објашњава постојање ледених доба у прошлости, као и климатске промене на Земљи које се могу очекивати у будућности. Миланковић је основао планетарну климатологију израчунавајући температуре горњих слојева Земљине атмосфере, температурне прилике на Меркуру, Венери, Марсу и на Месецу и дубину атмосфере осталих планета.

Рођен је у селу Даљ, насељу на обали Дунава које је тада припадало Аустроугарској монархији, а данас је део Хрватске.

У октобру 1896. године, као седамнаестогодишњак, одлази у Беч и уписује грађевински факултет на Технолошком универзитету, а завршава га 1902. године с највишим оценама. Након што је одслужио свој војни рок, Милутин позајмљује нешто новца од ујака да би себи платио додатно школовање из области грађевине на Техничком универзитету. Истраживао је бетон и написао теоријску процену тог грађевинског материјала. Када му је било 25 година, одбранио је своју докторску тезу под називом Теорија притиска на криве, чија примена му је омогућила да процени криве облике и њихове особине када су под сталним притиском, што је веома корисно за градњу мостова, купола и потпорних стубова.

Почетком 1905. године радио је за једну грађевинску компанију у Бечу користећи своје знање за пројектовање разних конструкција. Користећи армирани бетон градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге конструкције широм тадашње Аустроугарске.

Миланковић се бавио грађевином у Бечу све до 1. октобра 1909. године када му је понуђено место професора примењене математике на Београдском универзитету. Међутим, и када се преселио у Србију, наставио је с грађевинским радом, па је током 1912. године изградио надвожњаке у тимочкој долини преко железничке пруге на релацији Ниш – Књажевац.

На Београдском универзитету је остао наредних 46 година до пензионисања. Иако је био омиљен професор, његова истинска страст је била истраживачки рад. Настојао је да примени своје математичке вештине у областима које тада још нису биле детаљно проучене, па се тако окренуо метеорологији која је у то време била првенствено емпиријска наука, тј. наука која се ослањала на осматрање.

Године 1941. Српска краљевска академија издала је Миланковићево најзначајније дело, збирку његових научних радова, под називом Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба. За време немачке окупације Србије од 1941. до 1944. године, Миланковић се повукао из јавног живота одлучивши да напише „историју свог живота и рада“ која би уместо његових научних достигнућа описивала његов лични живот и љубав његовог оца који је млад умро. Његова аутобиографија под називом Успомене, доживљаји и сазнања објављена је 1952. године у Београду. Ово дело, за разлику од биографије коју је написао његов син Васко Миланковић “Мој отац, Милутин Миланковић” никада није преведено на енглески језик.

Године 1920. Миланковић је изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 1924. године постао је редовни члан. Био је и дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности од 1925. године, члан Немачке академије Натуралиста „Леополдине“ у Халеу, као и члан многих научних друштава како у земљи, тако и у иностранству.

Умро је од можданог удара 1958. године у Београду, а сахрањен је у Даљу.