Времеплов

Мина Караџић

Мина Караџић, сликар и песник, кћерка Вука Стефановића – Караџића и супруга Алексе Вукомановића, првог професора књижевности на Лицеју у Београду рођена је 24. јула 1828. године.

Међу њених педесетак сачувених слика, махом портрета, истичу се „Аутопортрет“, „Црногорац са капом“, „Млади Црногорац“, „Девојка са виновом лозом“. Преводила је на немачки језик српске народне приповетке и пословице и објавила их у Берлину 1854. Штампала је успомене на Бранка Радичевића и оставила забелешке с пута по Србији.

Рођена је у Бечу и одрасла у кући у коју су долазиле многе познате личности српске културе тога доба, пријатељи и сарадници њеног оца: Бранко Радичевић, Ђуро Даничић, прота Матеја Ненадовић, Његош, кнез Михаило Обреновић, Стеван Книћанин, сликари Урош Кнежевић, Аксентије Мародић, Стева Тодоровић, Димитрије Тирол, патријарх Јосиф Рајачић, црногорски кнез Данило,… као и Јакоб Грим, историчар Леополд Ранке, Павел Шафарик, руски научник Срезњевски, и многи други. Осим немачког језика научила је рано француски, а потом и италијански, од 15. почела је да учи српски, а од 19. године енглески језик. Ишла је на часове клавира и сликарства. Часове музике држао јој је Густав Гросман. О њеном образовању бринуо се и Јернеј Копитар, који јој је поклањао књиге немачких, француских и енглеских писаца.

Мина је вредно учила – најпре цртање, код капелана Јозефа Пфајфера, а средином 50-их година наставила је усавршавање у атељеу Фридриха Шилхера, затим код живописца Грубера. Своме оцу је помагала као секретар у пословима и пратила га на путовањима. Путујући са оцем, посетила је галерије у Венецији (1847.), Берлину (1849. и 1854.), Дрездену (1854). Желела је да се усавршава у Петрограду, али није успела да добије стипендију.

Са тридесетак година већ је ушла у Кукуљевићев „Словник умјетниках југославенских“, недуго затимо и у Вурцбахов (нем. Constantin von Wurzbach) „Биографски лексикон“, а почетком 20. века нашла се међу 216 знаменитих Срба у делу „Знаменити Срби XIX века“ Андре Гавриловића.

У мају 1858. године са мајком и оцем, допутовала је бродом из Беча у Земун. У Београду је прешла у православну веру и добила име Милица. Удала се за сиромашног братанца кнегиње Љубице, професора књижевности на београдском Лицеју Алексу Вукомановића (1826—1859). Венчање је било у Саборној цркви 18/30. маја 1858. године. Алекса је умро крајем 1859. после годину и по дана брака, био је оболео „од очију“. Имали су сина Јанка, који је васпитаван у руском кадетском корпусу – за официра. Мина и Јанко су крајем септембра 1860. године из Београда отишли у Беч. После неког времена умро јој је и отац Вук (1864). године. Затим се више година бринула о тешко болесној мајци Ани. Ана Краус (1798—1876) је 1868. године имала мождани удар, од кога јој се одузела десна страна и моћ говора, Мина је неговала до краја живота 11. августа 1876. године.

Син Јанко је имао непуна три месеца када је 1859. године остао без оца. Ниже школе је учио у Бечу, да би заузимањем руског проте Рајевског и Срба из Беча отишао је у Русију на школовање. Уписао се у „Паженкор“ у Петрограду, одакле је 1876. дошао као добровољац у Србију, и учествовао у српско-турском рату где је добио медаљу за храброст. Вратио се потом у Русију, где је умро 1878. године. Овим догађајима додаје се и смрт њеног брата Димитрија Караџића (1836—1883) у Петрограду. После тога Мина је остала као једини потомак Вука Караџића, и са њом је 1894. године угашена Вукова лоза.

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close