Мира Алечковић, песникиња великог срца

Српска књижевница и песникиња, хуманиста и дугогодишњи председник Удружења књижевника Југославије и Удружења књижевника Србије, Мира Алечковић умрла је у Београду 27. фебруара 2007. године.

Рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду, као дете Машана Алечковића, новинара родом из Требиња и Новосађанке Драгице Трпинац, која је била инспектор пошта и једна од првих жена телеграфиста у Краљевини СХС и Краљевини Југославији, из војвођанске породице Марић.

Од своје друге године живота Мира Алечковић живела је у Београду, на Неимару код мајке Драге Трпинац, али је детињство проводила у Новом Саду, Книну, Црној Гори и на Косову и Метохији, где је њена рођена тетка Јелена Трпинац деценијама била учитељица. Јелена Трпинац је за свој просветитељски рад на простору Косова и Метохије одликована „Звездом са сребрним зрацима СФРЈ”.

Мира Алечковић је у Београду завршила француску основну школу, француску и српску гимназију, а затим студије славистике и књижевности, у класи чувеног српског лингвисте, професора Београдског универзитета и академика Александра Белића. У средњошколском узрасту, била је под покровитељством (и стипендијом) Патријарха српског Варнаве који ју је сматрао изузетно обдареном за књижевност и филозофију. Студије је наставила у Паризу где је уписала докторат и завршила Фушеову школу. Била је полиглота и говорила је чак десет страних језика: француски, немачки, енглески, руски, италијански, пољски, чешки, македонски, словеначки, словачки…

Мира Алечковић удала се 1947. године за академског архитекту и сликара Саву Николића Гражданског (Србина из Хрватске по једном претку руског корена), који је урадио један од најлепших њених портрета у уљу. Мира Алечковић родила је троје деце, Неду, Срђу и Милу.

Још као млада девојка са перфектним знањем француског језика, Мира Алечковић је француском министру спољних послова Ивону Делбосу, који је био у посети Београду 1937. године, уочи Другог светског рата, тајно предала петицију српске омладине против рата.

Као гимназијалка, 1939. године постала је чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а 1941. године, од првог дана Народноослободилачке борбе и чланица партизанске илегале у Београду, где је као 16 годишња девојка учествовала у акцијама саботажа против немачких фашиста.

Пошла је у рат са Југословенском војском, али се јединица у којој је била распала пошто ју је њен командант предао Немцима у Прибоју на Лиму, после чега се прикључила Народноослободилачком покрету (НОП), у жељи да се земља што пре ослободи од окупатора.

Као млада девојка учествовала је у сечењу немачких телефонских каблова у окупираном Београду 1941. године, где је хапси Специјална полиција, на челу са Божидарем Бећаревићем, након чега је била затворена у затвору у Ђушиној улици (у данашњој згради Рударско-геолошког факултета) одакле је после неколико дана мучења и премлаћивања, спасава српска Патријаршија, на молбу Десанке Максимовић. Са тешким ранама, Мира Алечковић кришом напушта Београд и придружује се Народноослободилачком покрету.

У болничку ратну службу прима је др Саша Божовић и са завршеном болничком обуком лечила је рањенике. У рату је остала без оца, кога је у Београду стрељао Гестапо, јер је био интелектуалац и дописник из Шпанског грађанског рата. Мира Алечковић је у рату била саборац свога пријатеља, касније писца и венчаног кума, Бранка Ћопића.

Из Другог светског рата, у коме се истакла храброшћу, Мира Алечковић је изашла као резервни војни старешина и као делимични инвалид. После ослобођења добровољно је радила на смештају ратне сирочади по читавој Србији и Југославији.

После рата се запошљава у Удружењу књижевника Југославије и Србије, најпре као секретар, а затим као потпредседник тадашњег председника Иве Андрића. По истеку мандата Иве Андрића, неколико пута је тајним гласањем од стране писаца бирана за председника Удружења књижевника Србије и Југославије и на челу Удружења писаца остала је годинама. Као сарадник Ото Бихаљија, оснивач је и уредник послератне библиотеке „Епоха”, савремених страних писаца, у којој је први пут објавила, тада забрањена дела Марсела Пруста и Франца Кафке због чега јој је замерено од стране СКЈ.

Узела је учешће у студентским протестима 1968. године, излазећи да подржи студенте и чита им револуционарну поезију, после наредбе Драже Марковића да се у студенте пуца. После 1968. године Мира Алечковић више није припадала ниједној политичкој партији.

Током процеса песнику Гојку Ђогу, 1981. године, за књигу „Вунена времена”, отворила је врата Удружења књижевника Југославије у Француској 7, за протестне вечери. Међу првима је стала у одбрану песника Гојка Ђога, реченицом упућеном тадашњим властима: „Јадно ли је друштво које суди песнику!”

После рата, чилеанском песнику Паблу Неруди, Мира Алечковић поклонила је у име српског народа гусле, као симбол борбе за слободу. По сведочењу његове супруге Матилде, Неруда је оставио запис да је ове гусле носио са собом у изгнанство 1949. године.

Добровољно је радила на смештају деце ратне сирочади по читавој Југославији због чега је касније проглашена Утемељивачем Фондације Социјалне заштите и Солидарности.

Радила је као уредник часописа за децу „Змај” и редовно учествовала на „Змајевим дечјим играма” у Новом Саду.

Била је редовни учесник „Струшких вечери поезије”, као и предлагач и оснивач Косовско-метохијских и интернационалних песничких сусрета и каравана „Лазар Вучковић” 1971. године.

У доба политичке кризе тзв. „Маспока” (1971), Мира Алечковић званично се посестримила са загребачком песникињом Весном Парун, када је југословенски савезни политички функционер Стане Доланц тражио од Мире Алечковић да из свечане песме „Југославијо” избаци одређене речи, али она на то није пристала.

Од седамдесетих година прошлога века, дом Мире Алечковић био је место где су стизале прве избеглице са Косова и Метохије и боравиле у њему док у Београду не би биле прихваћене.

У Скупштини Града Београда Мира Алечковић обављала је добровољно низ активности и била изабрана за председника Комисије за тргове и улице града Београда. У том својству председника Комисије за тргове и улице Београда успротивила се преименовањима улица које су већ добиле имена у центру града. Такође, на њену иницијативу, очишћена је и пренета из Кошутњака данашња Теразијска чесма, у центар града на Теразије.

Мира Алечковић сарађивала је и одржавала контакте са члановима српског расејања у читавом свету. Била је и дугогодишњи члан „Друштва потомака старих ратника” и друговала је са Милошем Тошћем, Солунцем и једним од 1300 каплара.

Од 1960. до 1982. године била је ангажована у Друштву „Југославија-Француска”, на чијем челу је остала годинама, прво као генерални секретар,[б], а затим као председник Друштва Јигославија-Француска и Србија-Француска, све до 1993. године.

У том својству, заједно са професором Радетом Константиновићем, Мира је тражила од француске владе да о трошку француске државе пошаље француске професоре у прву експерименталну основну школу у Београду која се тада звала „Слободан Принцип-Сељо”. Тако је 1966. године прва генерација српских основаца имала експерименталну наставу на оба језика.

Мира Алечковић је умрла 27. фебруара 2008. године у Београду, у 85. години живота. Сахрањена је 3. марта, уз војне почасти, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Од ње се у име Удружења књижевника Србије опростио Перо Зубац, дугогодишњи дописник ТАС-а из Југославије и члан Академије наука у Санкт Петербургу и пријатељ из Русије Александар Сергејевич Плевако, док је глумица Рада Ђуричин прочитала стихове њене песме „Порука једне сенке“.

Стваралачки опус Мире Алечковић представљају 53 књиге за децу и одрасле (око 30 књига за децу, и око 20 књига за одрасле) — поезије и прозе. Њена поезија је дубока, мисаона и упечатљива, у којој се бавила питањима смисла, живота и смрти, као и увек неизбежне љубави. Књиге поезије за одрасле садрже лирске песме које су неоправдано заборављен и запостављен део њеног богатог стваралаштва.

Песме Мире Алечковић увршћене су у Антологију српске поезије ХХ века, у издању Славистичког Иститута Московског државног Универзитета, а превод и избор песама сачинио је шеф катедре Славистике Универзитета у Русији, професор Андреј Базилевски.

Повезани чланци

Повезано
Close
Back to top button