Мој месече, ево пада вече, а где си ти?

Песник и месец

Дaн кaд сјаше
са жедног ата
и ноћ зањише звездану љуљку,
песник и месец,
два нежна брата,
сретну се негде на брежуљку.

Око њих свици жиже носе
и попци раж тишине косе.
Бела лица
и бујне круне
косе, и плави лептири снова.

То су чобани
што носе пуне
торбице звезда и цветова.
Травке снене очице бришу
и трепће цвеће; и уздишу
заљубљене принцезе брезе.

Песник убере
булку из траве,
а месец звезду с нежним зрацима,
тада се куцну
и наздраве
пољу и реци и шумарцима!

Па дуго један другом
у воћу
рецитују своју самоћу…

Добрица Ерић