Moj meseče, evo pada veče, a gde si ti?

Pesnik i mesec

Dan kad sjaše
sa žednog ata
i noć zanjiše zvezdanu ljuljku,
pesnik i mesec,
dva nežna brata,
sretnu se negde na brežuljku.

Oko njih svici žiže nose
i popci raž tišine kose.
Bela lica
i bujne krune
kose, i plavi leptiri snova.

To su čobani
što nose pune
torbice zvezda i cvetova.
Travke snene očice brišu
i trepće cveće; i uzdišu
zaljubljene princeze breze.

Pesnik ubere
bulku iz trave,
a mesec zvezdu s nežnim zracima,
tada se kucnu
i nazdrave
polju i reci i šumarcima!

Pa dugo jedan drugom
u voću
recituju svoju samoću…

Dobrica Erić