Глагољење

Нити живота уткане у лепоту бошче – од „цветаче“ до „секираче“

Зоран Максимовића из села Горњи Ливоч код Гњилана каже да традиционална бошча Косовског Поморавља симболизује један женски микросвет у који су уткани, туга, радост, срећа и све што се може приказати концем и златним нитима. За њега је бошча много више од шарене тканине настале из руку вредне ткаље.

Како наглашава то је парче неба изаткано златним нитима, јер се иза настанка једног дела традиционалне ношње по којој се одликује источни део Косова крије много љубави, непреспаваних ноћи ткаље, њене креативности и маште. Све ово, Максимовић је описао у књизи „Бошче Косовског Поморавља – белег историје“ о чему је говорио у Српском културном центру у Приштини у оквиру пројекта „Нематеријално је богатство“. Опширнији интервју дао је и порталу Ризница.   

„Секирача“, „ђувезлика“, „лала“ само су неколико од укупно 104 назива и врста бошчи које су се некада ткале у Косовском Поморављу. Постојала је „цветача“, бошча која се припаше младој за венчање, а она је носи искључиво у првој половини свадбеног дана. Девојке, младе „снашке“, свекрва која жени првог сина, старија жена, удовица, или жена која је у жалости за неким из ближе или даље родбине свака се по бошчи и шарама на њој разликовала, прича за Ризницу Зоран Максимовић.

Бошча, симбол женског микросвета

Бошча је жива традиција, жива уметност, она се од давнина неговала и још увек се одржава у Косовском Поморављу. У њој је изражена снага векова. На једној малој простирци, на којој смо као деца лежали, са којом су нас покривали у колевци, у њој су наше мајке и баке носиле убране плодове, њено значење је толико да се не може речима описати. Бошча симболизује један женски микросвет у који су уткане и туга и радост и срећа и све што се може приказати.

Кретање ондашње жене било је ограничено. Она је била презаузета кућним пословима, имала много деце а мало прилика да се посвети себи и свом изгледу. Оне су на тој бошчи сву своју муку и тескобу показивали на један посебан начин – преко шаре.

Ми у Косовском Поморављу данас разликујемо 104 назива за бошчу. То је један мањи речник непознатих и мање познатих речи. То је права реткост и велика драгоценост, а нарочита особеност овог краја. Знате, права је реткост да на једном малом географском подручју ви имате 104 различитих бошчи.

Треба само осмислити називе за њих, а камо ли засебну шару, чипку и гајтан, а све то, опет, држати у тајности зато јер су жене свој „зашарак“ и своју бошчу чувале од очију јавности.

Оне су те бошче износиле само за свечане прилике како би их показале другим женама и свету. Жене из овог краја су својим ћеркама давале ветар у леђа. Она је прво као млада морало да се богато опреми, привуче погледе момака, а касније да и сама почне да израђује бошче за своје сватове и укућане и тако очува традицију.  

Бошча је била статусни и социјално-економски симбол

Да ли је свака бошча израђена вредном руком ткаље мали роман и прича о особи која ју је направила?

Место које је центар за израду бошчи у Косовском Поморављу је село Пасјане код Гњилана. Управо ту су се десиле и највеће промене на овим одевним предметима. Бошча као дар се и у најтежим тренуцима чува и похвално истиче пред уваженим гостима, пријатељима. Дар се чува као посебна реликвија и драгоценост. Свекрва поклања бошчу снају пре него она пређе праг будућег дома, опасује јој бошчу коју је изаткала само за ту прилику. Ово је ритуал љубави и прихватања снаје као новог члана породице.

Да ли је бошча била и статусни и социјални симбол?

Свака бошча је исказивала не само статус жене, у смислу да ли је она удата, удовица, млада снаша, већ је показивала и социјално економски статус породице и саме жене.

Породице које су биле богате користиле су материјале, вунице, демце, чипке, разне срме, па је самим тим и бошча била богато украшена. То је био знак распознавања да ли је девојка пореклом из богате породице. Међутим, то не значи да су оне бошче које су израђиване у мање имућнијим породицама биле мање лепше. Напротив, девојке и жене које су их израђивале имале су идеју, биле су једнако креативне па су са мање материјала лепше украшавале бошче. Тако да су се оне могле разликовати по материјалу и по лепоти ткања. Неретко је да су бошче са мање материјала биле лепше од оних за чију је израду употребљено мноштво срма и богатог материјала. Видите, имате жене чије је материјално стање било сиромашније али су оне биле богатије идејама тако да су оне парирале богатству, својом лепотом, визијом и идејом.  

У свом истраживању ја сам бошче поделио у пет група: горњоморавске из околине Витине, бошче јужно и северно од Гњилана које се разликују у детаљима јер су њихове шаре вертикалне, доњоморавске, криворечке и планинске бошче.

Доњоморавске бошче имају хоризонталне шаре. Горње моравске бошче одликују се јако израженим цветним мотивима и вертикалним шарама, док гњиланске имају више мотивам почев од цветних до стилизованих фигура, птица, украсних предмета, накита, биљки. Криворечке бошче територијално припадају околини Косовске Каменице оне су широког обима и са великим цветним мотивима. Израђивале су се од вуне као и бошче из околине Новог Брда које су мањег обима са цветним мотивима и нису тако богате као оне из гњиланског краја.

Шта вас је навело да истражујете бошче и пишете о њима?

Одрастао сам на селу и слушајући мајку како је ткала ћилиме, бошче и крпе па је то продавала на пијаци како би нас ишколовала. Звуци ткања су ми дубоко остали урезани у свести. Док сам ноћу слушао рад разбоја заволео сам све те шаре и онда сам полако почео да истражујем.

Истражујући увидео сам сву лепоту овог одевног предмета која се речима тешко може описати. Открио сам колика се пажња посвећује бошчама, поготову за свечане прилике. Када је у питању свадба онда се породица увелико спрема за тај свечани чин. Ту се дан или два изгуби само на спремању ношње, како би се на свадби приказали у што бољем издању. Онда ми све то није давало мира, желео сам да сазнам како је у другим крајевима. Свуда где сам био наилазио сам на емотиван приступ бошчама.  

У Регистру нематеријалног културног наслеђа Србије постоји бошча, а ја сам пресрећан јер сам дао допринос томе.

Колико је времена било потребно ткаљи за израду бошче?

Некад су разбоји били прости, па је материјал било тешко набављати. Једном недељно ишло се до Призрена па се чекало да материјал дође. Било је потребно доста времена, а сада су разбоји савремени, материјал је на дохват руке, што читав процес убрзава и чини га лакшим.

Пре се користио „зашарак“, то је бошча која се није носила од куће до куће, која се крила. За „зашарак“ су знале само неке породице и одређени људи, он се носио само у свечаним приликама јер се тако привлачила пажња других људи.

Да ли је бошча заштићена као нематеријални део наше културне баштине?

Ми смо прошле године са Институтом за културу у Лепосавићу радили на документовању вештине ткања бошчи. Успели смо да ткање бошчи уврстимо у регистар нематеријалног културног наслеђа Србије и то је јако велики резултат јер се ипак негде ткање бошчи забележило. Данас у Регистру за нематеријално културно наслеђе Србије постоји бошча, а ја сам пресрећан зато што сам дао допринос томе. Дао сам допринос да у наредном периоду бошче заузму још већи простор у институцијама које се баве културом.

Године 2004. одржао сам изложбу у Етнографском музеју у Београду. То је била седмодневна поставка где сам однео бошче кад је било најтеже време. Етнографски музеј и Институт САНУ дали су огромну подршку тој изложби.

Да ли сте се ту задржали или имате нових планова?

Надам да ћу наићи на разумевање да књигу „Бошче Косовског Поморавља – белег и традиција“ преведем на више страних језика како би људи широм Европе имали прилику да виде да на једном малом географском подручју постоји толико разноликости и лепоте народних рукотворина.

Ми имамо прегаче и у Шумадији, ужој Србији, Војводини и Републици Српској али нису толико изражене нису толико различите као у Косовском Поморављу. Оне су монолитне, немају толику различитост и богатство веза, шара и ткања које поседују бошче Косовског Поморавља. Богатство је у управо у тој различитости, бризи и љубави која је уткана у сваку нит косовске бошче.

Ваше одрастање на селу је оставило траг. Да ли је оно криво за назив ваше збирке поезије Каљави опанци?

Живот на селу није био лак. Од раних дана до поласка у средњу школу и војску чували смо стоку, радили пољопривреду, косили носили, сакупљали. Живот је био такав и ја сам ту сељакову муку хтео да искажем на један посебан начин, преко поезије.

Опанци јесу били каљави али су грејали, није била толика немаштина у смислу да се није имало за хлеба али није било време као што је сада. Тад се у тим каљавим опанцима пуно тога остваривало.  Нисмо били ни гладни, ни жедни ни незадовољни, били смо срећни у тим каљавим опанцима. Ја сам преко ове збирке хтео да искажем ту позитивну страну тог времена. У поезији су сачувани звуци разбоја које сам у свом сећању из детињства понео са собом.

Нема више каљавих опанака, сви смо у чистим ципелама али имам утисак да о томе да ли нам је образ попримио обрисе оног каљавог опанка мало водимо рачуна. Шта нам је донело ново време?

Све то зависи од особе до особе. Ново време нам је донело брзи живот, а ми немамо времена да се посветимо ни чистим ципелама ни новом оделу, наметнут нам је темпо, тако да ни у чему не можемо да уживамо нити имамо времена за било шта.

Пре смо имали времена за те каљаве опанке и ти каљави опанци, без обзира што су газили блато, били су чисти. Ја сам и трећу књигу објавио, зове се „Гажење блата“ где сам описао мучни живот на подручју Косовског Поморавља и месту где живим.

Биографија:

Иако је објавио збирку песама „Каљави опанци“, Зоран Максимовић за себе скромно каже да је песник у покушају.

Радио је као новинар листа „Изморник“ и био један од покретача листа за расељена лица „Информатор“. Основао је Хуманитарну организацију „Дечија радост“ која брине о сиромашној, деци без једног или оба родитеља и о деци са посебним потребама.  

Због ангажовања на пољу заштите деце одликован је многобројним наградама и признањима међу којима и Специјална плакета „Вечерњих Новости“ за најплеменитији подвиг 2009. године. Објавио је књиге: „Бошче Косовског Поморавља – белег традиције, „Гажење блата“, збирку песама „Каљави опанци“ а у припреми је и Максимовићев први роман.

Иван Миљковић

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close