Niti života utkane u lepotu bošče – od „cvetače“ do „sekirače“

Zoran Maksimovića iz sela Gornji Livoč kod Gnjilana kaže da tradicionalna bošča Kosovskog Pomoravlja simbolizuje jedan ženski mikrosvet u koji su utkani, tuga, radost, sreća i sve što se može prikazati koncem i zlatnim nitima. Za njega je bošča mnogo više od šarene tkanine nastale iz ruku vredne tkalje.

Kako naglašava to je parče neba izatkano zlatnim nitima, jer se iza nastanka jednog dela tradicionalne nošnje po kojoj se odlikuje istočni deo Kosova krije mnogo ljubavi, neprespavanih noći tkalje, njene kreativnosti i mašte. Sve ovo, Maksimović je opisao u knjizi „Bošče Kosovskog Pomoravlja – beleg istorije“ o čemu je govorio u Srpskom kulturnom centru u Prištini u okviru projekta „Nematerijalno je bogatstvo“. Opširniji intervju dao je i portalu Riznica.   

„Sekirača“, „đuvezlika“, „lala“ samo su nekoliko od ukupno 104 naziva i vrsta bošči koje su se nekada tkale u Kosovskom Pomoravlju. Postojala je „cvetača“, bošča koja se pripaše mladoj za venčanje, a ona je nosi isključivo u prvoj polovini svadbenog dana. Devojke, mlade „snaške“, svekrva koja ženi prvog sina, starija žena, udovica, ili žena koja je u žalosti za nekim iz bliže ili dalje rodbine svaka se po bošči i šarama na njoj razlikovala, priča za Riznicu Zoran Maksimović.

Bošča, simbol ženskog mikrosveta

Bošča je živa tradicija, živa umetnost, ona se od davnina negovala i još uvek se održava u Kosovskom Pomoravlju. U njoj je izražena snaga vekova. Na jednoj maloj prostirci, na kojoj smo kao deca ležali, sa kojom su nas pokrivali u kolevci, u njoj su naše majke i bake nosile ubrane plodove, njeno značenje je toliko da se ne može rečima opisati. Bošča simbolizuje jedan ženski mikrosvet u koji su utkane i tuga i radost i sreća i sve što se može prikazati.

• 

Kretanje ondašnje žene bilo je ograničeno. Ona je bila prezauzeta kućnim poslovima, imala mnogo dece a malo prilika da se posveti sebi i svom izgledu. One su na toj bošči svu svoju muku i teskobu pokazivali na jedan poseban način – preko šare.

Mi u Kosovskom Pomoravlju danas razlikujemo 104 naziva za bošču. To je jedan manji rečnik nepoznatih i manje poznatih reči. To je prava retkost i velika dragocenost, a naročita osobenost ovog kraja. Znate, prava je retkost da na jednom malom geografskom području vi imate 104 različitih bošči.

Treba samo osmisliti nazive za njih, a kamo li zasebnu šaru, čipku i gajtan, a sve to, opet, držati u tajnosti zato jer su žene svoj „zašarak“ i svoju bošču čuvale od očiju javnosti.

One su te bošče iznosile samo za svečane prilike kako bi ih pokazale drugim ženama i svetu. Žene iz ovog kraja su svojim ćerkama davale vetar u leđa. Ona je prvo kao mlada moralo da se bogato opremi, privuče poglede momaka, a kasnije da i sama počne da izrađuje bošče za svoje svatove i ukućane i tako očuva tradiciju.  

Bošča je bila statusni i socijalno-ekonomski simbol

Da li je svaka bošča izrađena vrednom rukom tkalje mali roman i priča o osobi koja ju je napravila?

Mesto koje je centar za izradu bošči u Kosovskom Pomoravlju je selo Pasjane kod Gnjilana. Upravo tu su se desile i najveće promene na ovim odevnim predmetima. Bošča kao dar se i u najtežim trenucima čuva i pohvalno ističe pred uvaženim gostima, prijateljima. Dar se čuva kao posebna relikvija i dragocenost. Svekrva poklanja bošču snaju pre nego ona pređe prag budućeg doma, opasuje joj bošču koju je izatkala samo za tu priliku. Ovo je ritual ljubavi i prihvatanja snaje kao novog člana porodice.

• 

Da li je bošča bila i statusni i socijalni simbol?

Svaka bošča je iskazivala ne samo status žene, u smislu da li je ona udata, udovica, mlada snaša, već je pokazivala i socijalno ekonomski status porodice i same žene.

Porodice koje su bile bogate koristile su materijale, vunice, demce, čipke, razne srme, pa je samim tim i bošča bila bogato ukrašena. To je bio znak raspoznavanja da li je devojka poreklom iz bogate porodice. Međutim, to ne znači da su one bošče koje su izrađivane u manje imućnijim porodicama bile manje lepše. Naprotiv, devojke i žene koje su ih izrađivale imale su ideju, bile su jednako kreativne pa su sa manje materijala lepše ukrašavale bošče. Tako da su se one mogle razlikovati po materijalu i po lepoti tkanja. Neretko je da su bošče sa manje materijala bile lepše od onih za čiju je izradu upotrebljeno mnoštvo srma i bogatog materijala. Vidite, imate žene čije je materijalno stanje bilo siromašnije ali su one bile bogatije idejama tako da su one parirale bogatstvu, svojom lepotom, vizijom i idejom.  

U svom istraživanju ja sam bošče podelio u pet grupa: gornjomoravske iz okoline Vitine, bošče južno i severno od Gnjilana koje se razlikuju u detaljima jer su njihove šare vertikalne, donjomoravske, krivorečke i planinske bošče.

• 

Donjomoravske bošče imaju horizontalne šare. Gornje moravske bošče odlikuju se jako izraženim cvetnim motivima i vertikalnim šarama, dok gnjilanske imaju više motivam počev od cvetnih do stilizovanih figura, ptica, ukrasnih predmeta, nakita, biljki. Krivorečke bošče teritorijalno pripadaju okolini Kosovske Kamenice one su širokog obima i sa velikim cvetnim motivima. Izrađivale su se od vune kao i bošče iz okoline Novog Brda koje su manjeg obima sa cvetnim motivima i nisu tako bogate kao one iz gnjilanskog kraja.

Šta vas je navelo da istražujete bošče i pišete o njima?

Odrastao sam na selu i slušajući majku kako je tkala ćilime, bošče i krpe pa je to prodavala na pijaci kako bi nas iškolovala. Zvuci tkanja su mi duboko ostali urezani u svesti. Dok sam noću slušao rad razboja zavoleo sam sve te šare i onda sam polako počeo da istražujem.

Istražujući uvideo sam svu lepotu ovog odevnog predmeta koja se rečima teško može opisati. Otkrio sam kolika se pažnja posvećuje boščama, pogotovu za svečane prilike. Kada je u pitanju svadba onda se porodica uveliko sprema za taj svečani čin. Tu se dan ili dva izgubi samo na spremanju nošnje, kako bi se na svadbi prikazali u što boljem izdanju. Onda mi sve to nije davalo mira, želeo sam da saznam kako je u drugim krajevima. Svuda gde sam bio nailazio sam na emotivan pristup boščama.  

U Registru nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije postoji bošča, a ja sam presrećan jer sam dao doprinos tome.

Koliko je vremena bilo potrebno tkalji za izradu bošče?

Nekad su razboji bili prosti, pa je materijal bilo teško nabavljati. Jednom nedeljno išlo se do Prizrena pa se čekalo da materijal dođe. Bilo je potrebno dosta vremena, a sada su razboji savremeni, materijal je na dohvat ruke, što čitav proces ubrzava i čini ga lakšim.

Pre se koristio „zašarak“, to je bošča koja se nije nosila od kuće do kuće, koja se krila. Za „zašarak“ su znale samo neke porodice i određeni ljudi, on se nosio samo u svečanim prilikama jer se tako privlačila pažnja drugih ljudi.

Da li je bošča zaštićena kao nematerijalni deo naše kulturne baštine?

Mi smo prošle godine sa Institutom za kulturu u Leposaviću radili na dokumentovanju veštine tkanja bošči. Uspeli smo da tkanje bošči uvrstimo u registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije i to je jako veliki rezultat jer se ipak negde tkanje bošči zabeležilo. Danas u Registru za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije postoji bošča, a ja sam presrećan zato što sam dao doprinos tome. Dao sam doprinos da u narednom periodu bošče zauzmu još veći prostor u institucijama koje se bave kulturom.

Godine 2004. održao sam izložbu u Etnografskom muzeju u Beogradu. To je bila sedmodnevna postavka gde sam odneo bošče kad je bilo najteže vreme. Etnografski muzej i Institut SANU dali su ogromnu podršku toj izložbi.

• 

Da li ste se tu zadržali ili imate novih planova?

Nadam da ću naići na razumevanje da knjigu „Bošče Kosovskog Pomoravlja – beleg i tradicija“ prevedem na više stranih jezika kako bi ljudi širom Evrope imali priliku da vide da na jednom malom geografskom području postoji toliko raznolikosti i lepote narodnih rukotvorina.

Mi imamo pregače i u Šumadiji, užoj Srbiji, Vojvodini i Republici Srpskoj ali nisu toliko izražene nisu toliko različite kao u Kosovskom Pomoravlju. One su monolitne, nemaju toliku različitost i bogatstvo veza, šara i tkanja koje poseduju bošče Kosovskog Pomoravlja. Bogatstvo je u upravo u toj različitosti, brizi i ljubavi koja je utkana u svaku nit kosovske bošče.

Vaše odrastanje na selu je ostavilo trag. Da li je ono krivo za naziv vaše zbirke poezije Kaljavi opanci?

Život na selu nije bio lak. Od ranih dana do polaska u srednju školu i vojsku čuvali smo stoku, radili poljoprivredu, kosili nosili, sakupljali. Život je bio takav i ja sam tu seljakovu muku hteo da iskažem na jedan poseban način, preko poezije.

Opanci jesu bili kaljavi ali su grejali, nije bila tolika nemaština u smislu da se nije imalo za hleba ali nije bilo vreme kao što je sada. Tad se u tim kaljavim opancima puno toga ostvarivalo.  Nismo bili ni gladni, ni žedni ni nezadovoljni, bili smo srećni u tim kaljavim opancima. Ja sam preko ove zbirke hteo da iskažem tu pozitivnu stranu tog vremena. U poeziji su sačuvani zvuci razboja koje sam u svom sećanju iz detinjstva poneo sa sobom.

Nema više kaljavih opanaka, svi smo u čistim cipelama ali imam utisak da o tome da li nam je obraz poprimio obrise onog kaljavog opanka malo vodimo računa. Šta nam je donelo novo vreme?

Sve to zavisi od osobe do osobe. Novo vreme nam je donelo brzi život, a mi nemamo vremena da se posvetimo ni čistim cipelama ni novom odelu, nametnut nam je tempo, tako da ni u čemu ne možemo da uživamo niti imamo vremena za bilo šta.

Pre smo imali vremena za te kaljave opanke i ti kaljavi opanci, bez obzira što su gazili blato, bili su čisti. Ja sam i treću knjigu objavio, zove se „Gaženje blata“ gde sam opisao mučni život na području Kosovskog Pomoravlja i mestu gde živim.

• 

Biografija:

Iako je objavio zbirku pesama „Kaljavi opanci“, Zoran Maksimović za sebe skromno kaže da je pesnik u pokušaju.

Radio je kao novinar lista „Izmornik“ i bio jedan od pokretača lista za raseljena lica „Informator“. Osnovao je Humanitarnu organizaciju „Dečija radost“ koja brine o siromašnoj, deci bez jednog ili oba roditelja i o deci sa posebnim potrebama.  

Zbog angažovanja na polju zaštite dece odlikovan je mnogobrojnim nagradama i priznanjima među kojima i Specijalna plaketa „Večernjih Novosti“ za najplemenitiji podvig 2009. godine. Objavio je knjige: „Bošče Kosovskog Pomoravlja – beleg tradicije, „Gaženje blata“, zbirku pesama „Kaljavi opanci“ a u pripremi je i Maksimovićev prvi roman.

Ivan Miljković