Нова црква у селу Вуча и њен ктитор

На Косову и Метохији, и то у оном делу који је мета сталних провокација и политичких надмудривања, освештана је нова црква посвећена Светој Тројици.

Вуча је село крај Сочанице, Сочаница је крај Лепосавића, а Лепосавић на улазу у Косово и Метохију из Рашке. Ово подкопаоничко село има око 150 кућа, око 400 људи, док је број деце у основној школи близу педесет. Четири разреда деца похађају ту у селу, а од петог до осмог путују за Сочаницу.

У српском селу од увек водећу улогу имају поп, учитељ и предсeдник Црквеног одбора. Овде је ревносни свештеник Бојан Бранковић из Грнчара код Витине. Он је на овој свечаности произведен у чин протојереја.

Учитељице су две: Загорка Миладиновић која ускоро одлази у пензију и Милица Влашковић (девојачко Милојевић).  На челу Црквеног Одбора који стрпљиво чека овај дан, јесте домаћин Владо Савић. 

Дан освећења сеоске цркве протекао је како се замислити не може. Не може се баш добро ни речима описати. Јер, радост се види на лицима, свечаност се осећа у срцу, а благодат трепери свуда. Небо се спустило на земљу овог тринаестог августа. 

Беседећи Владика Теодосије је истакао значај светиње за народ овог краја, али и литургије као сталног сједињавања са Господом кроз свето причешће. Приликом освештања храма, најважније је освештање Часног Престола у олтару.

„Ми смо данас у Часни Престо уградили  део моштију Светог Стефана Дечанског.  Приликом пресвлачења моштију светог Краља у манастиру Дечани одвојили смо делиће моштију и ово је први пут да смо део ове светиње пренели на друго место. То је још једна благодат  овога храма“- рекао је Владика Теодосије.

„У селу се налазе остаци историјских споменика. Код Записа су остаци и темељи старе цркве са столетним брестом “записом”, који сељаци зову Духови, јер се на тај дан овде одржава сабор.

Испод брда Врапци, а на левој обали вучанске реке налази се вучанска црква посвећена св. Тројици. По предању ту је била грчка црква. Данас су то остаци цркве од великих тесаника и делова “грчких” и римских надгробних стена и миљоказа. У близини цркве налази се неколико надгробних споменика српских војника изгинулих у Првом светском рату. У атару села Вуча на западној страни налази се термоминерални извор бање Вуча (550 м).

На основу мерења вршених у јулу месецу издашност извора креће се од 0,12 до 0, 20 литара у секунди, а темпeратура воде  креће се од 26 до 36 степени. Хемијски састав воде није испитиван. Међутим, преовлађује сумпор, који није тешко установити по карактеристичном мирису. Вода је лековита, што потврђују и посетиоци из разних крајева земље, народ је користи за лечење кожних и реуматичних болести. На изворима су направљени извори од бетона.“  

Темељ за градњу нове цркве постојао је још из  последње деценије  двадесетог века. Међутим, морао је да буде  додатно ојачан како би могао да издржи конструкцију за будући нови храм Свете Тројице. Градња је започета 2009. године. Две највеће уплате породице Перенић биле су 2009. и 2011. године. Крст на куполи владика Теодосије  освештао је 2013. године. Звона су коштала 420.000 динара. У међувремену је постављена ограда и чесма, ископан је бунар. 

О малом човеку Закхеју и гостољубивом Аврааму

„И ушавши у Јерихон пролажаше кроз њега. И гле, човјек звани именом Закхеј, и он бјеше старјешина цариника, и бјеше богат. И тражаше да види Исуса ко је он, и не могаше од народа, јер бјеше малога раста. И он потрчавши напријед, попе се на дивљу смокву да га види; јер је требало ту да прође. А кад  Исус дође на оно мјесто, погледавши горе, виде га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у  дому твоме. И сиђе брзо; и прими га радујући се. “(Јеванђеље по Луки 19. 1-6)

Са Закхејем је упоредио Владика Теодосије Хранета, Кранислава Перенића, домаћина из Добротина. Било је то 6. октобра 2014. године када је Владика пристигао пред Хотел „Константин“ у Лапљем Селу. Бројна фамилија и пријатељи радосно су дочекали свог пастира да освешта ово лепо здање у коме ће се у будућности дочекивати ходочасници манастира на Косову и Метохији, али и сви путници намерници, људи добре воље и примереног опхођења.

„Гостољубље се поштује и у другим верама, али хришћанство је истакло гостољубље као дужност и обавезу. С друге стране благодарност за гостољубље не мање је дужност и обавеза за хришћане“, пише Владика Николај у Прологу. Због непрестаног гостољубља, монахиње из манастира Грачаница, Хранета упоређују са Авраамом. 

Јер, Хранетова доброта, хитрост и радост је монахињама непрестано на услузи. Ако треба нешто да им купи на пијаци, за њега је лакоћа, ако треба да превезе већу количину нечега, комби је увек спреман. Ако се купује роба из магацина, за манастире je обавезан попуст. Вероватно ће највећи благослов за ову породицу бити онај који је  изговорила мати Теодора, сада игуманије манастира Грачаница. „Дабогда му се деца тројанила“…

Неизбројана доброчинства

Повод за ову молитву, благослов био је следећи:  Био је летњи дан, сунце припекло, а у даљини су се гомилали тамни облаци и спремало се невреме. Пролазећи комбијем из Лапљег Села према Грачаници приметила сам монахиње у манастирској њиви, дубље од пута. „Сигурно сакупљају сено “, закључио је Хране. Убрзо смо се враћали истим путем. Оне су још увек биле у пољу. Ветар је снажно дувао у црне одежде монахиња. „Сад ћу да пошаљем моје момке да то заврше за час “, казао је Хране.

Неколико младића са вилама и грабуљама најпре је збунило сестре, али су убрзо осетиле лакоћу завршеног посла. Мати, која је са сестрама била на њиви, из срца је благосиљала. Када сам питала мати шта значи „Дабогда се тројанила…“одговорила је: „Да им се рађају тројке! Моја баба је три пута родила по три сина.“ 

Мати је имала статус најдрагоценијег госта када би дошла да тргује код Хранотових сестара. Нису могле да је се наслушају. Тај дан за њих је био празник.

Има сигурно много, много похвала и захвалности у овом крају за Хранета, Кранислава Перенића. Захвалне су му старице, благосиљају оне које повезе из села до лекара, али и када им ненадано пружи банану или брескву. На раскрсницама сакупи ђаке када се враћају из школе у Грачаници и превози их до села. Кад види поред пута да неко чека превоз, ако има места у комбију, увек стаје. Некада је хладно, некад врућина, он о томе не размишља, они памте… Захвалне су муштерије које могу да плате кад приме социјалну помоћ или пензију, а да у међувремену купују намирнице. Захвални су младенци који спремају свадбу и добијају све погодности које постоје, а могу платити тек од новца који добију као поклон. 

Највише је оних које он не рачуна да им је нешто учинио, можда и они то нису видели, али Бог зна. Зато Хране осмехнут, уступа своје место госту уз речи  „Ја сам мали човек, треба да устанем да би ме видели…“ Устаје свима. Двори  сваког ко дође у његово.

„Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће (Матеј 10, 41)“.

Има и оних које чека да му врате, има и оних који још нису платили договорено. Хране има стрпљење и поверење. У Бога. А о људима не говори лоше. Чека и верује да ће свако одужити своје.

Хришћански богобојажљив, он не воли хвалоспеве о себи, не сматра да је учинио ништа велико. За њега је све што чини подразумевајуће. Памти како је као дечак журио да ујутру изведе краве на пашу, јер су се деца из села надметала ко ће заузети лепшу ливаду за своје краве. „А сада, трава и коров на све стране… да нас прогутају… “вајка се више за себе. 

Фото: Радмила Тодић Вулићевић

Преци на поносно сећање, а трговина у дамарима

Завршио је средњу усмерену школу у Липљану, технички смер. Покушао је да ради то што је учио, стигао је тако и до Београда. Али, у мислима и дамарима му је била трговина. Васпитаван домаћински, свестан труда и економичности својих родитеља Драгија и Гане, уз то и мајчиног смисла за лепо, вратио се кући. Све му је ту било лепо- најлепше: Цвеће које је неговала мајка, воћњак његовог оца.  Блиски рођаци били су близу а и у Приштини-најпре Солунац, деда Трајко Димитријевић, деда по мајци кога су сви поштовали. Његова сестра Славица, Цица месила је погачу за дедин стоти рођендан. Деда Трајков брат, Рајко, био је заправо отац њихове мајке Јоргованке- Гане. Виспрена, оштроумна како то могу бити само сеоске горштакиње, оставила је свом потомству причу о свом оцу Рајку. 

Рајко Димитријевић је био 13 година председник прво општине Доња Гуштерица, а касније, спајањем села, већином гласова, Срба, Шиптара (у то време тако су себе звали) и католика постао је председник општине Јањево. Као домаћин и газда у селу Ливађе имао је надимак „сиротињска мајка“. И данас потомци породица које је он помагао препричавају сећање својих дедова о газда Рајку „Ливађану“.

Успомена се чува и сваким даном све више оживљава и на прадеду, учитеља Станка Димитријевића кога су мучки убили Бугари 1915. године и који је прибројан светим Мученицима сурдуличким.

Уверен да је у родном Добротину лепо и најлепше Хране је при својој кући отворио продавницу мешовите робе. Често са осмехом прича о радости коју је тада осећао: “Уживао сам да стално  сређујем рафове са робом и да бришем пулт испред себе. Нисам хтео да седнем – толико сам се радовао послу“.

Отац је био ту да припомогне до последњих дана свога живота, у радњи, у башти и воћњаку. Мајка је „држала касу“ и давала благослов како да се новац распоређује. Тако су када је покренута иницијатива да се настави изградња Храма Светог Саве у Београду, били међу првим приложницима. Мајка је као светињу чувала захвалницу коју су том приликом добили.

Када је 1999. године храна била најпотребнија народу ове енклаве, Хране је имао срећу да сарађује са храбрим и поштеним људима који су га снабдевали робом. Са врло малим увећањем цена, почео је да снабдева радње из удаљених места. Отворио је магацин у коме и данас може да се купи разноврсна роба, по најповољнијим ценама.

Како се посао увећавао, тако је Хране хранио све више породица, запошљавајући родбину. Добио је благослов и цркву да зида. Желео је да заблагодари Господу за оно што му је дато. Посао се увећавао. А Хране никада није одбио оног ко тражи оправдано, било посао, било храну, нижу цену или добру реч. Он је увек осмехнут и радостан, јер су други задовољни оним што им дарује. Организује свадбена весеља којих овде има напретек у време када није пост. Сарађује и са Албанцима који поштују његово поштење и одговорност. На кванташкој пијаци у Приштини је свакога дана па га младићи од којих купује воће и поврће често нуде ословљавајући га са „баби“ (ћале).

Отварање хотела

Идеја да отвори хотел за верски туризам или ходочаснике, била му је логична и привлачна, јер је видео да све више верника и туриста долази у косовске светиње. Његови хитри радници већ су добро познати као вредни, брзи и услужни а храна је увек свежа и обилна.Тако је израстао Хотел „Константин“ који се налази у Лапљем Селу- на само 7 км удаљености од Приштине и на 4км од Грачанице.

Лапље Село је урбано место вредних домаћина, а налази се у равници косовских плодних поља. У селу се налази црква свете Петке саграђена 1938. године.

Хотел се налази на лепој локацији, поред асфалтног пута, заклоњен од буке, са погледом на зеленило. Има сопствени паркинг.

У летњој башти  уз цвркут птица госту је омогућен савршен одмор.

Хотел располаже са 60 постеља у двокреветним собама и 2 апартмана. Свака соба има сопствено купатило, интернет и телефон. Истовремено-савршен сеоски амбијент идеалан је за физички и душевни одмор.

Кухиња је аутентична косовска кухиња, храна припремљена по рецептима наших бака госту ће бити сервирана по жељи: у ресторану, у природи или у порти цркве или манастира. Његова трпеза је обилна и мобилна и то је оно што ће госта одушевити и изненадити.

Више од свега госту ће пријати једноставна косовска душа и милост коју ови људи износе пред сваког. Међу многобројним гостима из земље и иностранства, поменућемо само музичке ствараоце Симфонијског оркестра РТС-а који су четири године за редом свирали у порти манастира Грачаница, уочи Видовдана. Након тога са диригентом Бојаном Суђићем остајали су уз песму до дубоко у ноћ са новостеченим пријатељима у ресторану хотела. Књига утисака пуна је записа захвалности.

Ове 2022. године, хотел  проширује смештајне капацитете са додатим садржајем- теретаном и базеном. За енклаву, за народ који је на непрестаној клацкалици „отићи или остати“ ( а и једна и друга варијанта има низ болних и нерешивих подпитања…) овакво домаћинско пословање и улагање ту, где су корени, многе охрабрује и укорењује. 

О примерном хришћанину

На Косову и Метохији готово да нема цркве или манастира да не познају Хранета. Чак и ако га не знају-он је неко добро учинио. Када су сеоске или манастирске славе, домаћини углавном ангажују њега да припреми трпезу. Његови радници поставе шатор и столове, изнесу разноврсно послужење онако како се договоре. Радост је увек велика. Не ретко и сам узима колач на црквеним славама.

У време бомбардовања Хране је био благајник Црквеног одбора цркве светог Димитрија у Добротину. У те дане, када су у другим селим размишљали да ли ће отићи или остати, сложни домаћини у Добротину почели су да праве ограду око цркве. Није им падало на памет да напусте село. Мајка је у то време и црквену благајну чувала.

Фото: Радмила Тодић Вулићевић

Задужбинарство 

У договору са родитељима Кранислав је одлучио да финансира изградњу цркве.  

ДОСТОЈАН“ одјекнуло је црквом. Владика Теодосије уручио је ктитору цркве Свете Тројице у селу Вуча највеће признање СПЦ за област градитељства, Орден Светог краља Милутина, највећег градитеља из лозе Немањића.

Након свечаности, многи су пришли Хранету да му се захвале, да га загрле, да се сликају или да га једноставно први пут виде. Многи пријатељи су били поносни што им је близак, а они најближи, породица, са сузама радосницама и тихом скромношћу срећни што је такав-а највише њихов.  

Испраћај Хранета и других гостију из Вуче трајао је дуго и топло. Дечаци из Вуче гостима који су одлазили аутобусом, додали су пуне шаке зрелих шљива. Најлепши знак љубави и захвалности.

„Све што сам стекао, једном ће нестати. Ово ће остати у славу Божју.“-казао је једноставно.

Нека је на радост народу и на спасење задужбинару.

Записала: Радмила Тодић Вулићевић

Повезани чланци

Back to top button