Орвел као пророк (поводом доношења Закона о родној равноправности)

Убијачица јe била пушачица па јe олакшала посао дeтeктивкињи и суткињи.“

У култном дистопијском роману Џорџа Орвела 1984., написаном 1948. године, службени језик фиктивне тоталитарне државе Океаније је тзв. „Новоговор“ (енг. „Newspeak“). Карактеристике овог измишљеног језика су редуковани речник, упрошћена граматика, велики број скраћеница које подсећају на оне из СССР-а („енглсоц“ – енглески социјализам, „министарство истине“ – министин, „министарство мира“ – минимир…), уз неговање „добромисли“ (промовисање идеја које коресподирају са идеологијом владајућег режима), „двомисли“ (способност заступања ставова који се међусобно искључују) и прогањање „зломисли“ (било шта што одступа од званичног наратива). Кроз такав концепт Орвел је метафорично приказао психолошко малтретирање становника ове земље, негацију њиховог права на елементарно логичко расуђивање, здрав разум и слободу. Инспирацију за писање 1984. пронашао је кроз промишљање о последицама тоталитарних идеологија чији је био савременик.

Иако је њихово време давно иза нас, чини се да дух „Новоговора“ и даље лута. И да је и те тако жив. То се врло сликовито може видети на примеру Закона о родној равноправности који је 20. маја 2021. године изгласан у Народној скупштини Републике Србије. Према креаторима овог правног акта, његов циљ подразумева „једнака права, одговорности и могућности, равномерно учешће и уравнотежену заступљеност жена и мушкараца у свим областима друштвеног живота, једнаке могућности за остваривање права и слобода, као и остваривање једнаке користи од резултата рада.“ Тешко да се са оваквом формулацијом неко не би могао сложити. Међутим, иза ове сладуњаве и општеприхватљиве реченице крије се нешто сасвим друго. Крије се безочни напад на дух и природу српског језика.

Под плаштом фамозне „борбе за једнакост и равноправност“, уводе се, по сили закона, рогобатни и неприродни називи за разноразна занимања. Тако смо, преко ноћи, благодарећи агресивним феминистичким пропагандистима и њиховим спонзорима, одједном добили „ронитељке“, „путарке“, „тренерке“, „берберке“, „попице“, „металостругашкиње“, „лемитељке“, „артиљерке“, „генералке“… А поред њих још десетине (можда и стотине) других сличних израза који на први поглед звуче као плод карикатуре, сатире или неког лошег вица. Готово ниједан од њих није део српске активне лексике.

 Поштујући накарадна правила „родно-сензитивног говора“, просечна реченица из неког крими-романа морала би се написати овако: „Убијачица јe била пушачица па јe олакшала посао дeтeктивкињи и суткињи. Свако ко би се усудио исмејати или пак исправити ову наопаку реченицу (у складу са стандардном граматиком српског језика) потенцијално би допао грдних невоља, јер су (надасве брижни и хумани) аутори споменутог закона за његово непоштовање предвидели казне од 50.000 до 2.000.000 динара. Тако се на мала врата поново уводи вербални деликт, овога пута у режији људскоправашке идеологије и њених овдашњих заступника. Ко год се усуди да поштује и штити граматику, правопис и дух српског језика – биће санкционисан! Из тога се намеће само једна порука: „Можеш да говориш, али само онако како ми хоћемо и онако како ти ми наредимо“.

Утисак је да су креатори овог правног прописа потпуни дилетанти када је у питању српска филологија. Просто је невероватно да они не познају једну врло просту чињеницу – граматички и природни род имeница у српском јeзику нису идeнтични. Примера ради, реч „девојчурак“ је мушког рода, а јасно означава особу женског пола. Исти је случај са речју „владика“, која је женског рода, а означава особу мушког пола. Једноставно, имeницe којe значe врсту, звањe или занимањe означавају бића оба пола (кит, голуб, змија, нилски коњ, жирафа, веверица, писац, поета, судија, рачуновођа, психијатар, филозоф, декан, академик, преводилац, купац…). Стога је тврдња да коришћење гeнeричког мушког рода угрожава права жeна – тотална бесмислица. Барем са становишта елементарних правила лингвистике, која се уче још у основној школи.

Уколико би се (не дај Боже) овај накарадни закон заиста доследно спроводио у пракси, он би изазвао истински језичко-правни хаос неслућених размера. Примера ради, текст Устава, највишег правног акта, морао би се темељно изменити, јер се у њему нe користe новоизмишљени облици жeнског рода прописани споменутим законом. Да апсурд буде већи, Закон о равноправности полова – користи досадашњи генерички мушки род, са напоменом да означени изрази у граматичком мушком роду („сведок“, „законодавац“, „послодавац“…) подразумeвају природни мушки и жeнски род лица на којe сe односe. Дакле, један закон каже једно, а други – друго! Такође, вреди напоменути да актуелни Устав Србије уопште не познаје појам „рода“, из чега произилази логичан закључак да је Закон о родној равноправности сам по себи противуставан и контрадикторан.

Индикативно је да креатори наведеног закона нису нашли за сходно да консултују Одбор за стандардизацију српског језика САНУ и Матицу српску, институције у којима раде најкомпетентнији стручњаци из домена српске филологије. Тиме су показали да њих уопште не интересује шта о „родно-осетљивом говору“ мисле људи који се том проблематиком баве као научници, већ да једноставно желе наметнути унапред утврђену агенду која доводи у питање саму структуру српског језика. Против тога су се отворено побуниле поменуте институције, али и бројне катедре за српски језик и књижевност са државних универзитета Србије. Остаје нада да ће се њихов глас чути и уважити.

Било како било, Закон о родној равноправности је званично ступио на снагу. Досад нико никада Србе силом није учио шта је њихов језик, већ су га они стицали својим рођењем. То је један од кључних елемената идентитета овога народа. Српски језик је леп и логичан. Подсетићемо на чињеницу да је чувени ирски књижевник Џорџ Бернард Шо путем свог тестамента оставио велики новчани износ ономе ко успе да реформише и упрости енглеску абецеду по узору на Вукову азбуку. Верујемо да ће српски језик претурити и ово искушење преко своје главе, као и многа досадашња. Гајимо наду да ће покушај његовог унакажавања кроз законски наметнути „лингвистички инжињеринг“ доживети промашај. У супротном, сасвим је могуће да ћемо једнога дана проговорити неким новим „Новоговором“ – а да тога нећемо бити ни свесни.  

Пише: Јован Алексић

Повезани чланци

Back to top button