Orvel kao prorok (povodom donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti)

„Ubijačica je bila pušačica pa je olakšala posao detektivkinji i sutkinji.“

U kultnom distopijskom romanu Džordža Orvela 1984., napisanom 1948. godine, službeni jezik fiktivne totalitarne države Okeanije je tzv. „Novogovor“ (eng. „Newspeak“). Karakteristike ovog izmišljenog jezika su redukovani rečnik, uprošćena gramatika, veliki broj skraćenica koje podsećaju na one iz SSSR-a („englsoc“ – engleski socijalizam, „ministarstvo istine“ – ministin, „ministarstvo mira“ – minimir…), uz negovanje „dobromisli“ (promovisanje ideja koje korespodiraju sa ideologijom vladajućeg režima), „dvomisli“ (sposobnost zastupanja stavova koji se međusobno isključuju) i proganjanje „zlomisli“ (bilo šta što odstupa od zvaničnog narativa). Kroz takav koncept Orvel je metaforično prikazao psihološko maltretiranje stanovnika ove zemlje, negaciju njihovog prava na elementarno logičko rasuđivanje, zdrav razum i slobodu. Inspiraciju za pisanje 1984. pronašao je kroz promišljanje o posledicama totalitarnih ideologija čiji je bio savremenik.

Iako je njihovo vreme davno iza nas, čini se da duh „Novogovora“ i dalje luta. I da je i te tako živ. To se vrlo slikovito može videti na primeru Zakona o rodnoj ravnopravnosti koji je 20. maja 2021. godine izglasan u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Prema kreatorima ovog pravnog akta, njegov cilj podrazumeva „jednaka prava, odgovornosti i mogućnosti, ravnomerno učešće i uravnoteženu zastupljenost žena i muškaraca u svim oblastima društvenog života, jednake mogućnosti za ostvarivanje prava i sloboda, kao i ostvarivanje jednake koristi od rezultata rada.“ Teško da se sa ovakvom formulacijom neko ne bi mogao složiti. Međutim, iza ove sladunjave i opšteprihvatljive rečenice krije se nešto sasvim drugo. Krije se bezočni napad na duh i prirodu srpskog jezika.

Pod plaštom famozne „borbe za jednakost i ravnopravnost“, uvode se, po sili zakona, rogobatni i neprirodni nazivi za raznorazna zanimanja. Tako smo, preko noći, blagodareći agresivnim feminističkim propagandistima i njihovim sponzorima, odjednom dobili „roniteljke“, „putarke“, „trenerke“, „berberke“, „popice“, „metalostrugaškinje“, „lemiteljke“, „artiljerke“, „generalke“… A pored njih još desetine (možda i stotine) drugih sličnih izraza koji na prvi pogled zvuče kao plod karikature, satire ili nekog lošeg vica. Gotovo nijedan od njih nije deo srpske aktivne leksike.

 Poštujući nakaradna pravila „rodno-senzitivnog govora“, prosečna rečenica iz nekog krimi-romana morala bi se napisati ovako: „Ubijačica je bila pušačica pa je olakšala posao detektivkinji i sutkinji.“ Svako ko bi se usudio ismejati ili pak ispraviti ovu naopaku rečenicu (u skladu sa standardnom gramatikom srpskog jezika) potencijalno bi dopao grdnih nevolja, jer su (nadasve brižni i humani) autori spomenutog zakona za njegovo nepoštovanje predvideli kazne od 50.000 do 2.000.000 dinara. Tako se na mala vrata ponovo uvodi verbalni delikt, ovoga puta u režiji ljudskopravaške ideologije i njenih ovdašnjih zastupnika. Ko god se usudi da poštuje i štiti gramatiku, pravopis i duh srpskog jezika – biće sankcionisan! Iz toga se nameće samo jedna poruka: „Možeš da govoriš, ali samo onako kako mi hoćemo i onako kako ti mi naredimo“.

Utisak je da su kreatori ovog pravnog propisa potpuni diletanti kada je u pitanju srpska filologija. Prosto je neverovatno da oni ne poznaju jednu vrlo prostu činjenicu – gramatički i prirodni rod imenica u srpskom jeziku nisu identični. Primera radi, reč „devojčurak“ je muškog roda, a jasno označava osobu ženskog pola. Isti je slučaj sa rečju „vladika“, koja je ženskog roda, a označava osobu muškog pola. Jednostavno, imenice koje znače vrstu, zvanje ili zanimanje označavaju bića oba pola (kit, golub, zmija, nilski konj, žirafa, veverica, pisac, poeta, sudija, računovođa, psihijatar, filozof, dekan, akademik, prevodilac, kupac…). Stoga je tvrdnja da korišćenje generičkog muškog roda ugrožava prava žena – totalna besmislica. Barem sa stanovišta elementarnih pravila lingvistike, koja se uče još u osnovnoj školi.

Ukoliko bi se (ne daj Bože) ovaj nakaradni zakon zaista dosledno sprovodio u praksi, on bi izazvao istinski jezičko-pravni haos neslućenih razmera. Primera radi, tekst Ustava, najvišeg pravnog akta, morao bi se temeljno izmeniti, jer se u njemu ne koriste novoizmišljeni oblici ženskog roda propisani spomenutim zakonom. Da apsurd bude veći, Zakon o ravnopravnosti polova – koristi dosadašnji generički muški rod, sa napomenom da označeni izrazi u gramatičkom muškom rodu („svedok“, „zakonodavac“, „poslodavac“…) podrazumevaju prirodni muški i ženski rod lica na koje se odnose. Dakle, jedan zakon kaže jedno, a drugi – drugo! Takođe, vredi napomenuti da aktuelni Ustav Srbije uopšte ne poznaje pojam „roda“, iz čega proizilazi logičan zaključak da je Zakon o rodnoj ravnopravnosti sam po sebi protivustavan i kontradiktoran.

Indikativno je da kreatori navedenog zakona nisu našli za shodno da konsultuju Odbor za standardizaciju srpskog jezika SANU i Maticu srpsku, institucije u kojima rade najkompetentniji stručnjaci iz domena srpske filologije. Time su pokazali da njih uopšte ne interesuje šta o „rodno-osetljivom govoru“ misle ljudi koji se tom problematikom bave kao naučnici, već da jednostavno žele nametnuti unapred utvrđenu agendu koja dovodi u pitanje samu strukturu srpskog jezika. Protiv toga su se otvoreno pobunile pomenute institucije, ali i brojne katedre za srpski jezik i književnost sa državnih univerziteta Srbije. Ostaje nada da će se njihov glas čuti i uvažiti.

Bilo kako bilo, Zakon o rodnoj ravnopravnosti je zvanično stupio na snagu. Dosad niko nikada Srbe silom nije učio šta je njihov jezik, već su ga oni sticali svojim rođenjem. To je jedan od ključnih elemenata identiteta ovoga naroda. Srpski jezik je lep i logičan. Podsetićemo na činjenicu da je čuveni irski književnik Džordž Bernard Šo putem svog testamenta ostavio veliki novčani iznos onome ko uspe da reformiše i uprosti englesku abecedu po uzoru na Vukovu azbuku. Verujemo da će srpski jezik preturiti i ovo iskušenje preko svoje glave, kao i mnoga dosadašnja. Gajimo nadu da će pokušaj njegovog unakažavanja kroz zakonski nametnuti „lingvistički inžinjering“ doživeti promašaj. U suprotnom, sasvim je moguće da ćemo jednoga dana progovoriti nekim novim „Novogovorom“ – a da toga nećemo biti ni svesni.  

Piše: Jovan Aleksić