Времеплов

Патријарх српски Гаврило Дожић

Године 1937. 24. августа,  Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић је у говору у Подгорици назвао „Крвавом литијом“ догађај у Београду 19. јула 1937. кад су жандарми напали православно свештенство које је протестовало против конкордата.

Као члан Велике народне скупштине у Подгорици предводио је 1918. депутацију за уједињење са Србијом, а за патријарха је изабран 1938. послије смрти патријарха Варнаве. Оба светска рата је провео у окупаторском заробљеништву.

Владика Гаврило Дожић рођен  је 17. маја 1881. године у Врујцима, у Доњој Морачи у близини манастира Мораче. Његово световно име било је Ђорђе Дожић. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а потом школовање наставио у Београду. Био је једно време искушеник у манастиру Липовцу код Алексинца, а затим у манастиру Сићево. Замонашио се 26. фебруара 1900. године у манастиру Сићево код Ниша, сутрадан га је епископ нишки Никанор Ружичић рукоположио у чин јерођакона, а после седам дана у чин јеромонаха.

Године 1905. уписао је Богословски факултет Атинског универзитета, као државни питомац Србије. Дипломирао је 1909, а нешто касније и докторирао на овом факултету. После тога постављен је за секретара српског манастира Хиландара на Светој гори, одатле одлази на место српског представника у Цариградској патријаршији. Ту га затиче избор за митрополита рашко-призренског 1. децембра 1911. године. После завршетка Балканских ратова, преименован је у митрополита пећког.

За време Првог светског рата био је интерниран у Цеглед, у Мађарској где је од страдања и малтретирања оболео, па је 1918. године као болесник враћен у Улцињ, где остаје до ослобођења под јаком аустријском стражом. Био је присталица уједињења Црне Горе са Србијом и предводио је делегацију од 18 посланика Подгоричке скупштине, који су у новембру 1918. године однели у Београд одлуку о уједињењу.

Предводио је делегацију Српске православне цркве на Конференцији у Цариграду 1923, која је била посвећена реформи календара. На овој конференцији са српске стране је учествовао и Милутин Миланковић као астроном да им помогне око превазилажења проблема везаног за календар и дужину трајања године. О овом њиховом путу Миланковић врло детаљно пише у свом делу „Кроз васиону и векове“.

На патријаршијском трону наследио је патријарха Варнаву 1938. године. Био је противник потписивања Тројног пакта и писмено је саветовао југословенској влади да га не потписује. После бомбардовања Београда, 6. априла 1941, патријарх се склонио у манастир Раковицу, потом у манастир Жичу, а онда у манастир Острог где су га немачке власти ухапсиле 25. априла 1941.

Из Острога су га довели у Београд, где је једно време био затворен у затвору Окружног суда. Интервенцијом Милана Аћимовића, шефа квинслишке Комесарске управе, делимично је утицала на ублажавање затворског режима. Страх окупационе управе да би неповољан третман или смрт болесног патријарха у затвору могли да изазову револт у народу, такође је утицао на одлуку да се патријарх пребаци у строги кућни притвор у манастир Раковицу, а затим у манастир Војловицу, где је заједно са епископом жичким Николајем био заточен под јаком стражом.

Немачке окупациони власти су покушавали да патријарха Гаврила и владику Николаја искористе за своје циљеве против опасности од партизана, од чега нису одустали до краја рата. Специјални опуномоћеник за Југоисток Херман Нојбахер покушао је у јесен 1943. да издејствује пуштање на слободу Дожића и Велимировића. Добио је сагласност од Рибентропа, али не и од Хитлера, због њихове улоге у државном удару.

Како је расла опасност од партизана и Црвене армије, Немци су 14. септембра 1944. пребацили патријарха Гаврила и владику Николаја у концентрациони логор Дахау. Тамо су они затворени у посебном делу за високе официре и свештенство, третирани боље од осталих и имали статус посебних заточеника. У Дахауу су остали три месеца, до децембра 1944. године када их Немци ослобађају на интервенцију Нојбахера, као део погодбе са Димитријем Љотићем и Миланом Недићем. Путовали су заједно са Недићем и Нојбахером у Словенију, где се Љотић и Недић са другим српским националистима (Момчилом Ђујићем, Доброславом Јевђевићем) припремали да воде битку против партизана.

По завршетку рата, због нове власти није могао одмах да се врати у земљу, него тек 14. новембра 1946. године. Одмах по доласку сазвао је ванредно заседање Светог архијерејског сабора, да би се размотрила нова ситуација у земљи која је била веома тешка за православну цркву.

По жељи патријарха Гаврила Тадеј Штрбуловић постаје намесник Пећке Патријаршије 1949. године. Патријарх Гаврило је изненада умро 7. маја 1950. у Београду. Сахрањен је у београдској Саборној цркви, у јужном делу храма, у непосредној близини кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића.

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close