Петар Прерадовић

Хрватски песник, словенофил и генерал-мајор Аутроугарске војске српског порекла Петар Прерадовић рођен је 19. марта 1818.

Прерадовићи православни Срби воде порекло из Старе Србије, одакле су се у XVII веку, пре велике Сеобе Срба, преселили у Бачку и настанили у селу Леђен (данас Риђици) у горњој Бачкој, између Баје и Сомбора. У време пресељења старешина задруге Прерадовића био је свештеник Српске православне цркве. Већина мушких чланова породице Прерадовић посветила се у Војној крајини војном позиву.

Петар Прерадовић родио се 19. марта 1818. године у селу Грабовници, ђурђевачке регименте у српској православној породици Јована Прерадовића, аустријског граничарског официра – заставника, родом из Грубишног Поља у Војној крајини, и мајке Пелагије рођене Гривичић, из Ђурђевца. Крштен је Петар у православној цркви у селу Мала Трешњевица, код које су му касније сахрањени родитељи. Кумовао му је оберлајтант Теодор Пишчевић из Отрованеца. Школовање је започео у Грубишном Пољу, па наставио у Ђурђевцу и војничкој школи у Бјеловару. Кад је умро Јован Прерадовић, Петар је био дете. Мајка Пелагија коју често помиње у својим песмама, остала је самохрана удовица.

Када је напунио 12 година, 1830. године, Петар Прерадовић је уписан у Војну академију у Винер Нојштату, где је провео наредних 8 година. Током школовања сви ђаци те школе вођени су као римокатолици, што је могло да буде измењено, на изричит захтев питомца. Међутим, до тога је ретко долазило, па су православни питомци постепено, одлажењем на католичке мисе са друговима, без формалног покатоличавања, постепено постајали римокатолици. Тако је и Петар Прерадовић, као дечак-питомац кадетске школе, прећутно записан као римокатолик и из православне вероисповести преведен у католичку, а да није обављен формални чин конверзије. Његова припадност римокатоличкој цркви, касније је појачана пошто су му обе жене биле римокатоличке вероисповести.

Одмалена одвојен од породице и школован на немачком језику Петар Прерадовић је покатоличен, понемчен и скоро потпуно је заборавио матерњи језик. Када је 1838. године по завршетку Војне академије, посетио мајку и сестру Марију и једва се са њима споразумевао.

Прва служба, по завршетку Академије, била је у Милану, где се 1838. године упознао са такође аустријским официром хрватским писцем Иваном Кукуљевићем Сакцинским који је утицао на „повратак“ матерњем језику. Петар је до тада правио поетске покушаје само на немачком језику. Прву песму је написао 1834. године „Der brand von Neustadt“; лирски је описао велики пожар у том граду. Петар Прерадовић сведочи у својим песмама, како се присећао речи своје мајке из раног детињства. Исти сусрет извршио је хрватски утицај на Петра Прерадовића и заинтересовао га за сложене политичке и културне прилике у банској Хрватској која се као део Краљевине Мађарске (Угарске) налазила у Аустријском царству, и нешто касније у Аустроугарској.

Приликом прекоманде у Задар 1842. године Петар Прерадовић се упознао са Спиродоном Спиром Димитровићем Которанином, у чијој кући су се често окупљали истакнути далматински Срби. На растанку са Спиром Димитровићем, Петар Прерадовић му је обећао да ће му послати песму на српском језику. Тако је настала прва Прерадовићева песма на матерњем језику Посланица Шпири Димитровићу.

Прерадовић је добро примљен у српском Будиму, где су настали његови први књижевни кораци. Српски календар „Драгољуб“ који је излазио у Будиму штампао је 1846. године његову песму Елица, која показује да он изузетно влада народним српским језиком. Исте године јануара, такође будимски српски лист је објавио његову успелу песму Почетак љубави. Са друге стране, наклоност има још више међу Хрватима. Његовом приближавању Хрватима допринели су Људевит Гај и Станко Враз; први је (поново) објавио прву његову песму у „Даници“, а са други се дописивао и вршио му исправке. Када је 1847. године Прерадовић стигао у Загреб, међу католичким и илирским круговима је као познат био – „једва дочекан“ и уведен у књижевне кругове.

По завршетку Војне школе 1838. године , Петар Прерадовић, накратко се видео са мајком и сестром, да би отишао на прву службу у Милано, одакле је прекомандован у Задар. Од 1843. године службује у Далмацији међу својима, и тада је објавио прву песму у „Далматинској зори“. Од 1847. године је у Италији где учествује у ратовима. Ратне 1848. године мислило се да погинуо у борбама, па му је Б. Шулек чак написао некролог у 141. броју хрватских „Народних новина“. По својој жељи и заузимањем пријатеља 1849. прекомандован је када је постао капетан, у Загреб, где је 1851. године био ађутант бана Јосипа Јелачића. Јавља се он 1860. године у Темишвару, као обрштар и комадант штаба, пренумерантом књиге Вука Караџића.

Из Темишвара прекомандован је у Арад, а после поново у Беч. У чин пуковника унапређен је 1859. године, а после ратова 1866. године у чин генерала. За време маневара аустријске војске 1868. године у Бруку, упознали су се српски капетан Љубомир Узун-Мирковић (као војни посматрач) и аустријски генерал Петар Прерадовић. Након једног инцидента, када је немачки капетан јавно понизио једног мајора, испред самог генерала, обратио се капетану Љуби – Прерадовић, речима: „Тако је то мој брате Србине! Ма где да смо ми Срби, свуда морамо трпити!!!

Почетком 1871. године било је изгледа да ће Петар Прерадовић бити наименован за бана Бановине Хрватске која је била у саставу Краљевине Угарске и у саставу Аустроугарске. Међутим, 1872. је умро у 54. години живота.

Прерадовић се два пута женио, први пут у Задру 1848. године са Италијанком – Павицом де Понте, други пут Немицом – Емом Регнеровом. После смрти супруге Павице 1855. године, остао је удовац са двоје мале деце – Душаном и Милицом. Ема је била васпитач његове деце, којом се оженио након десет година. Имао је укупно седморо деце. Његово потомство данас је немачка, односно аустријска породица фон Прерадовић. Његова унука Паула фон Прерадовић аутор је текста данашње аустријске химне.

Под утицајем лектире почео је писати песме, и то на немачком језику, на Академији 1834. године. Читав живот провео је у војној служби у Бечу и на подручју Војне крајине, а књижевношћу се бавио колико му је допуштала официрска служба (имао је чин генерал-мајора). Објавио је 1852. године у „Невену“ одломак из своје драме „Краљевић Марко“. Прикључио се илирском покрету у чијој је „другој фази“, уз Станка Враза и Ивана Мажуранића, постао најутицајнији песник. Песмама изражава бригу за свој језик, приврженост словенској концепцији и искрено родољубље.

Прва штампана песма била је „Зора пуца, биће дана“, објављена 1. јануара 1844. године, у првом броју у Зори далматинској. Прва мања збирка песама штампана 1846. године под насловом Првенци. Написао је 1856. године своју аутобиографију под насловом „Черте мога живота“; постоји и рукопис „Нацрт мог живота“.