Pop-Jovičina buna
Pop-Jovičina buna je bila srpska pobuna protiv turske vlasti u Bosanskom pašaluku, u nahijama Derventa i Gradačac. Izbila je 10. marta 1834. godine zbog ekonomske, nacionalne i verske obespravljenosti Srba hrišćana. Iako su pobunjenici uglavnom bili Srbi hrišćani, njima su se priključili i pojedini Hrvati katolici.
Buna je nazvana po imenu predvoditelja pobunjenika u derventskoj nahiji, popu Jovici Iliću. Trajala od 10. do 13. marta 1834. godine i usled lošeg i slabog organizovanja nije imala dugog daha. Između ustanika i Turaka došlo je do tri boja. U prva dva sukoba ustanici su imali nešto uspeha. U poslednjoj boju koji se odigrao 13. marta kod sela Podnovlja, nedaleko od planine Vučijak, ustanici su pretrpeli poraz. Turci su posekli popa Pavla Čabića, barjaktara Savu Gubanicu i još oko 500 srpskih ustanika. Pop Jovica u ovom boju nije ni učestvovao. Kad je saznao o porazu kod Podnovlja, tada je raspustio svoje ljude i sklonio se u planinu Vučijak. Po jednoj od verzija pop Jovica je prešao u Srbiju i tamo dobio parohiju. Ustanici su imali malo oružja, a municije svega jednu torbu baruta, koju je pop Jovica nosio stalno sa sobom. Pop Jovica je ustanicima govorio da će dobiti pomoći iz Srbije.
Posle u krvi ugušenog ustanka stanje hrišćana u Bosni bilo je za neko vreme teže nego i pre samog ustanka. Sada su tek hrišćani imali da izdrže najveća zverstva, muke i nasilja od strane bosanskih muslimana. Jedan lekar, koga je zadarska vlada 1834. godine poslala u Bosnu, radi neke bolesti, podnoseći (ove iste godine) posle svoga puta izveštaj dao je nekoliko dragocenih podataka o tadašnjim prilikama u Bosni. Po njegovom izveštaju nad hrišćanima u Bosni vršila su se nasilja svake vrste. Ugnjetavani se na sve moguće načine. Smrtni slučajevi i mučenja su bila veoma česta. Hrišćani, da bi izmirili novčana traženja od Turaka, morali su svoja polja i ostala dobra, a često i pokućstvo da prodaju. Svešteničke i seljačke kuće postale su kao neke krčme za bosanske muslimane. Žene zbog svojih muževa nisu sigurne od turskih nasilja, a kćeri često budu otrgnute iz naručja svojih roditelja, da udovolje večitoj požudi muslimana. Upravnici pojedinih pokrajina a naročito derventske, zaveli takva strašna mučenja radi čega su se često majke zajedno sa svojim sinovima bacale u reku i išle same u susret smrti itd. Ulice su bile pune leševa, naročito u Odžaku, gde Turci nisu dozvoljavali da se mrtvi sahranjuju.
Osman beg iz Dervente i Ali beg iz Skugrića postupali su divljački prema Srbima. U Vučijaku, na drveću visilo je dvadeset odsečenih srpskih glava, vezane jedna za drugu perčinom. Pošto je buna bila ugušena, mislilo se i govorilo da je za vreme bune kao i odmah posle nje izgubilo život oko 1.000 hrišćana. Što se tiče odnosa kneza Miloša prema bosanskom ustanku 1834. godine i njegovih veza sa ustanicima, najverovatnije je da je knez Miloš za pripremanje ustanka znao i da je novcem potpomagao organizovanje ustanka sve do kraja septembra 1833. godine, dok se Porta nije rešila da da pristanak da se Srbiji prisajedine novih šest nahija, koje je Miloš s vojskom bio već ranije zaposeo. Dozvola data popu Pavlu od kneza Miloša da može za celo vreme dok je u Beogradu stanovati u kneževom konaku, izdržavanje koje mu je davao knez Miloš, pop Pavlova izjava data u Šapcu u kojoj nije kazao da knez Miloš nije imao nikakve veze sa pripremanjem ustanka i ustanicima, već „ja Gospodara nisam ni u usta uzeo”, i najzad oslobođenje njegovo od svake krivice i puštanje iz zatvora, da bi docnije knezu Mihailu postao dvorski sveštenik, potvrđivalo bi da je knez Miloš znao za organizovanje ustanka i da ga je u početku materijalno potpomagao.
Knez Miloš nije ništa naročito od bosanskog ustanka očekivao, ali je verovatno pretpostavljao da mu on pored ostalih događaja može veoma dobro poslužiti da privoli Portu da prizna pravo njegovoj vlasti na onih šest nahija za koje je dobio carski ferman u Kragujevcu 4. decembra 1833. godine. Radi istog cilja knez Miloš je još 1831. godine bio stupio u vezu sa Mustafa pašom iz Skadra koji se bio odmetnuo od Porte, a kome je Miloš u dva maha dao izvesne novčane pozajmice. Posle dobijanja carskog fermana o prisajedinjenju novih šest nahija Srbiji, knez Miloš nije imao više razloga da potpomaže organizovanje bune u Bosni. On je bio svestan toga da od nje neće moći imati nikakve stvarne koristi. Međutim, ljudi koji su organizovali bunu bili su zavarani nadom na uspeh. Oni su, misleći da će ih knez Miloš materijalno a srpski narod i Srbija oružjem potpomoći ako u početku bune budu imali uspeha, produžili rad na organizovanju i izvođenju bune.
Tako je završen ovaj prvi ozbiljniji ustanak Srba hrišćana u Bosni 1834. godine, koji je bio izazvan teškim i nesnosnim stanjem što ga je srpski narod podnosio od bosanskih velikaša feudalaca, a koji je zbog slabe i nevešte organizacije već u samom početku bio osuđen na propast.
