Времеплов

Принц Ђорђе Карађорђевић, несуђени наследник круне, одбио понуду Немаца и задобио симпатије народа и комуниста

Српски принц Ђорђе Карађорђевић, старији син краља Петра Првог, који се одрекао права на престо и посветио војничкој каријери умро је 17. октобра 1972 године. До 16. године је у Петрограду служио у пажевском корпусу с млађим братом Александром и вратио се у Србију када је Петар Први 1903. постао краљ. Учествовао је у оба балканска и у Првом светском рату, а у јуришу на Мачковом камену 1914. тешко је рањен. После ослобођења земље био је жртва дворских сплетки, проглашен је малоумним и до почетка Другог светског рата био је на принудном лчењу. Одбио је да се 1941. године придружи влади и краљу у избеглиштву, а потом и њемачку понуду да се настани у Белом двору.

Принц Ђорђе Карађорђевић рођен је на Цетињу 1887. године, а умро у Београду. Био први син краља Петра I и Зорке, кћери црногорског краља Николе I.

Био је престолонаследник Краљевине Србије од 1903. до 1909. када се одрекао права на престо у корист млађег брата Александра.

Породица краља Петра је живела на Цетињу код краља Николе у периоду 1883—1894. Тада је у Србији на власти била династија Обреновић и они су на Цетињу, на неки начин, били у политичком избеглиштву. Овде су рођена сва Петрова и Зоркина деца, а породичну срећу прекинула је прерана смрт кнегиње Зорке. После Зоркине смрти, Петар са децом одлази у Женеву.

Принц Ђорђе је ишао у војну школу у царској Русији, био је то Кадетски корпус цара Александра II. Често је тада од својих другова кадета скривао своје владарско порекло, тј. да му је деда црногорски књаз Никола чије су две ћерке, Ђорђеве тетке биле удате у Русији за чланове царске породице. Његово школовање овде прекинуо је Мајски преврат 1903. када је у Србији убијен краљ Александар Обреновић и његова жена краљица Драга. Одлучено је да нови краљ буде кнез Петар Карађорђевић, који је тада живео у Женеви. Од 1903. Ђорђе је имао титулу престолонаследника, као најстарији краљев син.

Добио је име према своме прадеди Карађорђу, оснивачу династије и вођи Првог српског устанка. Имао је неукротиву и необуздану нарав. Често је ишао на Аду у рибарење са својим професором математике и великим пријатељем Миком Аласом. Његова прека нарав доводи га у многе неприлике, био је у непријатељству са Пашићем, Аписом и официром Петром Живковићем. За разлику од њега, Петров млађи син Александар је био дипломатског и тактичног духа, самим тим и Пашићев миљеник.

Добровољно је понудио абдикацију 14/27. марта 1909. године. Његовој абдикацији је претходио и инцидент на двору у коме је он смртно ранио свог слугу, што је значајно допринело нарушавању његовог угледа и притиску јавности за његово повлачење. Нови престолонаследник постао је Ђорђев брат Александар, који тада долази из Санкт Петербурга.

Ово се догађало у време, по Србију неповољног, разрешења Анексионе кризе, што је по неким мишљењима било у вези са Ђорђевом абдикацијом. Тако „Политика“ у коментару вести о абдикацији пише: „… Онај, који је био најизразитији представник националног отпора према Аустрији уклоњен је и Аустрија сад триумфује. У сећању народном то ће остати забележено за свагда, и у Србији а нарочито ван Србије. Заборавиће се све остало, а остаће само једно: да је Престолонаследник Ђорђе уклоњен зато, што је хтео рат Аустрији.”

Након те абдикације Ђорђе је остао само принц, такође пошто је краљев син негде је називан и краљевић Ђорђе.

Аустроугарска штампа је имала посебан пик на принца Ђорђа јер је за време Анексионе кризе 1908. давао неодмерене изјаве на рачун Аустроугарске и у току демонстрација на тргу спалио аустроугарску заставу.

Принц Ђорђе је учествовао у оба балканска и у Првом светском рату, док је тешко рањен у Бици на Мачковом Камену, код Крупња, септембра 1914. године.

После смрти краља Петра 1921. власт је и званично преузео његов млађи син, Александар.

Принц Ђорђе је ухапшен 1925. године и смештен у Специјалној психијатријској болници у Горњој Топоници код Ниша. После убиства краља Александра 1934. у Марсељу, понадао се да ће бити пуштен на слободу. Међутим, кнез-намесник Павле и краљица Марија нису имали жељу да га ослободе и он је у затвору дочекао и Други светски рат.

Ослободили су га Немци 1941. године, убрзо након што су окупирали Краљевину Југославију, надајући се да ће успети да га увуку у политичку комбинаторику у окупираној Србији. Понудили су му да буде владар окупиране Србије, што је он одлучно одбио и тако стекао поштовање народа, савезника, али и самих комуниста. Ту понуду је прихватио генерал Милан Недић. Немци му онда нуде да се пресели у Бели двор и тако изокола, де факто да постане нека врста владара Србије из прикрајка, што он опет одбија. Знајући за његов углед унутар самог српског народа, Немци га остављају на миру.

Када је ослобођен Београд одмах се састао са генералом Пеком Дапчевићем, честитавши му на победи. Одбио је понуду генерала Дапчевића да добије од државе лични аутомобил и шофера тврдећи да му је довољан и његов бицикл.

После Другог светског рата нова власт је Карађорђевиће прогласила државним непријатељима, одузела држављанство и конфисковала имовину свим члановима династије који су били у изгнанству. Једино је принц Ђорђе остао у Београду и живео као пензионер. У позним годинама оженио се Радмилом Радоњић. Нису имали деце.

Преминуо је у Београду, у дубокој старости, 17. октобра 1972. године. Сахрањен је у задужбини свога оца, Цркви Светог Ђорђа на Опленцу код Тополе. Поред њега је сахрањена и његова жена Радмила.

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close