Princ Đorđe Karađorđević, nesuđeni naslednik krune, odbio ponudu Nemaca i zadobio simpatije naroda i komunista

Srpski princ Đorđe Karađorđević, stariji sin kralja Petra Prvog, koji se odrekao prava na presto i posvetio vojničkoj karijeri umro je 17. oktobra 1972 godine. Do 16. godine je u Petrogradu služio u paževskom korpusu s mlađim bratom Aleksandrom i vratio se u Srbiju kada je Petar Prvi 1903. postao kralj. Učestvovao je u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu, a u jurišu na Mačkovom kamenu 1914. teško je ranjen. Posle oslobođenja zemlje bio je žrtva dvorskih spletki, proglašen je maloumnim i do početka Drugog svetskog rata bio je na prinudnom lčenju. Odbio je da se 1941. godine pridruži vladi i kralju u izbeglištvu, a potom i njemačku ponudu da se nastani u Belom dvoru.

Princ Đorđe Karađorđević rođen je na Cetinju 1887. godine, a umro u Beogradu. Bio prvi sin kralja Petra I i Zorke, kćeri crnogorskog kralja Nikole I.

Bio je prestolonaslednik Kraljevine Srbije od 1903. do 1909. kada se odrekao prava na presto u korist mlađeg brata Aleksandra.

Porodica kralja Petra je živela na Cetinju kod kralja Nikole u periodu 1883—1894. Tada je u Srbiji na vlasti bila dinastija Obrenović i oni su na Cetinju, na neki način, bili u političkom izbeglištvu. Ovde su rođena sva Petrova i Zorkina deca, a porodičnu sreću prekinula je prerana smrt kneginje Zorke. Posle Zorkine smrti, Petar sa decom odlazi u Ženevu.

Princ Đorđe je išao u vojnu školu u carskoj Rusiji, bio je to Kadetski korpus cara Aleksandra II. Često je tada od svojih drugova kadeta skrivao svoje vladarsko poreklo, tj. da mu je deda crnogorski knjaz Nikola čije su dve ćerke, Đorđeve tetke bile udate u Rusiji za članove carske porodice. Njegovo školovanje ovde prekinuo je Majski prevrat 1903. kada je u Srbiji ubijen kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena kraljica Draga. Odlučeno je da novi kralj bude knez Petar Karađorđević, koji je tada živeo u Ženevi. Od 1903. Đorđe je imao titulu prestolonaslednika, kao najstariji kraljev sin.

Dobio je ime prema svome pradedi Karađorđu, osnivaču dinastije i vođi Prvog srpskog ustanka. Imao je neukrotivu i neobuzdanu narav. Često je išao na Adu u ribarenje sa svojim profesorom matematike i velikim prijateljem Mikom Alasom. Njegova preka narav dovodi ga u mnoge neprilike, bio je u neprijateljstvu sa Pašićem, Apisom i oficirom Petrom Živkovićem. Za razliku od njega, Petrov mlađi sin Aleksandar je bio diplomatskog i taktičnog duha, samim tim i Pašićev miljenik.

Dobrovoljno je ponudio abdikaciju 14/27. marta 1909. godine. Njegovoj abdikaciji je prethodio i incident na dvoru u kome je on smrtno ranio svog slugu, što je značajno doprinelo narušavanju njegovog ugleda i pritisku javnosti za njegovo povlačenje. Novi prestolonaslednik postao je Đorđev brat Aleksandar, koji tada dolazi iz Sankt Peterburga.

Ovo se događalo u vreme, po Srbiju nepovoljnog, razrešenja Aneksione krize, što je po nekim mišljenjima bilo u vezi sa Đorđevom abdikacijom. Tako „Politika“ u komentaru vesti o abdikaciji piše: „… Onaj, koji je bio najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema Austriji uklonjen je i Austrija sad triumfuje. U sećanju narodnom to će ostati zabeleženo za svagda, i u Srbiji a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je Prestolonaslednik Đorđe uklonjen zato, što je hteo rat Austriji.”

Nakon te abdikacije Đorđe je ostao samo princ, takođe pošto je kraljev sin negde je nazivan i kraljević Đorđe.

Austrougarska štampa je imala poseban pik na princa Đorđa jer je za vreme Aneksione krize 1908. davao neodmerene izjave na račun Austrougarske i u toku demonstracija na trgu spalio austrougarsku zastavu.

Princ Đorđe je učestvovao u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu, dok je teško ranjen u Bici na Mačkovom Kamenu, kod Krupnja, septembra 1914. godine.

Posle smrti kralja Petra 1921. vlast je i zvanično preuzeo njegov mlađi sin, Aleksandar.

Princ Đorđe je uhapšen 1925. godine i smešten u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici kod Niša. Posle ubistva kralja Aleksandra 1934. u Marselju, ponadao se da će biti pušten na slobodu. Međutim, knez-namesnik Pavle i kraljica Marija nisu imali želju da ga oslobode i on je u zatvoru dočekao i Drugi svetski rat.

Oslobodili su ga Nemci 1941. godine, ubrzo nakon što su okupirali Kraljevinu Jugoslaviju, nadajući se da će uspeti da ga uvuku u političku kombinatoriku u okupiranoj Srbiji. Ponudili su mu da bude vladar okupirane Srbije, što je on odlučno odbio i tako stekao poštovanje naroda, saveznika, ali i samih komunista. Tu ponudu je prihvatio general Milan Nedić. Nemci mu onda nude da se preseli u Beli dvor i tako izokola, de fakto da postane neka vrsta vladara Srbije iz prikrajka, što on opet odbija. Znajući za njegov ugled unutar samog srpskog naroda, Nemci ga ostavljaju na miru.

Kada je oslobođen Beograd odmah se sastao sa generalom Pekom Dapčevićem, čestitavši mu na pobedi. Odbio je ponudu generala Dapčevića da dobije od države lični automobil i šofera tvrdeći da mu je dovoljan i njegov bicikl.

Posle Drugog svetskog rata nova vlast je Karađorđeviće proglasila državnim neprijateljima, oduzela državljanstvo i konfiskovala imovinu svim članovima dinastije koji su bili u izgnanstvu. Jedino je princ Đorđe ostao u Beogradu i živeo kao penzioner. U poznim godinama oženio se Radmilom Radonjić. Nisu imali dece.

Preminuo je u Beogradu, u dubokoj starosti, 17. oktobra 1972. godine. Sahranjen je u zadužbini svoga oca, Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu kod Topole. Pored njega je sahranjena i njegova žena Radmila.