Сима Лозанић, хемичар, дипломата, научни радник

Дана 9. марта 1905. године Сима Лозанић постаје први ректор Београдског универзитета. Лозанић је био српски хемичар, председник Српске краљевске академије и први ректор Београдског универзитета, министар иностраних дела, министар привреде, краљевски посланик у Лондону.

Рођен је у Београду 8. марта 1847, као син Милоја Лозанића, среског начелника и Ане Вељковић. Завршио правне науке у Београду, студирао хемију код Вислицениуса у Цириху и Хофмана у Берлину. Докторирао је на универзитету у Цириху. Био је професор Велике школе, а затим Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Када је основан Београдски универзитет 1905. био је међу првих осам редовних професора који су бирали остали наставни кадар. Сима Лозанић је тада изабран за првог ректора Београдског универзитета. Остале су забележене његове речи које је изговорио прилико свечаног отварања 1905: „Наше некдашње веровање да ће се српство ујединити не букваром, већ оружјем, било је кобно за по нашу народну мисао. Ја верујем обрнуто – да ће просвета бити главни чинилац у решењу тог битног нашег питања и да би оно било већ решено да смо просвету боље неговали. Верујем, стога што је просвета сила која постиже све смерове. Да нам је просвета била напреднија, све би у животу нашег народа било савршеније, па и успешније.“

Одржавао наставу из хемије на нивоу већине европских универзитета, организовао добро опремљену лабораторију и библиотеку, дао прве универзитетске уџбенике из хемије. Написао је више уџбеника из разних области хемије: неорганске, органске, аналитичке хемије, као и из хемијске технологије. Његови уџбеници су били на европском нивоу, а у извесним областима су и предњачили. Тако на пример, Лозанићев уџбеник из неорганске хемије је био први европски универзитетски уџбеник у коме се помиње Мендељејевљев периодни систем елемената и један од првих који садржи поглавље из термохемије. Његови уџбеници из органске хемије такође спадају у прве књиге у којима су једињења представљена структурним формулама а класификација извршена према структурним групама. Бавио се научним и стручним радом из скоро свих области хемије; трајне вредности су радови из електросинтезе, у којима је испитивао реакције ЦО и ЦО2 са другим супстанцама под дејством тихог електричног пражњења. Објавио је преко 200 научних радова из примењене и експерименталне хемије.

Извршио је прву анализу термалне воде Гамзиградске бање 1889. године.

Постао је члан Српског ученог друштва 30. јануара 1873. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 23. јануар 1888, а редовни члан од 6. јануара 1890.

Био је у два наврата председник Српске краљевске академије.

Био је министар привреде, министар иностраних дела, дипломата и учесник свих тадашњих ратова. Лозанић је дао пун допринос унапређењу привреде, индустрије, политике, културе и науке у Србији. Био је посланик српске владе у Лондону од 1900. Био је председник Српског комитета за помоћ избеглицама од 1916. и на челу мисије у САД за помоћ и подршку Србији од 1917.

Проглашен је за првог почасног доктора Београдског универзитета.

Одликован је Орденом Св. Саве III и I реда, Таковским крстом V реда, Орденом Милоша Великог III реда, Сребрном медаљом за храброст, Борачком споменицом, турским Османлија I реда, грчким Спаситељ I реда, холандским Оранж-Насау I реда и Румунском круном I реда.

Био је ожењен Станком Пачић, праунуком Господара Томе Вучића-Перишића.

Његов син Миливоје С. Лозанић био је такође хемичар и наследио га је на универзитету као професор хемијских предмета. Његова ћерка Ана Лозанић (касније удата за министра др Војислава Маринковића) је била позната српска сликарка између два светска рата. Његова ћерка била је и Јелена Лозанић.

У његову част одржана је изложба под називом „Сима Лозанић у Српској науци и култури“ у организацији САНУ у периоду јануар-март 1993, изложба је била у Галерији САНУ у кнез-Михаиловој улици у Београду. Његов живот и дело нарочито је проучавала хемичарка Снежана Бојовић која је написала књигу „Сима Лозанић“, у издању издавачког предузећа „Принцип“.

У Београду, на Дедињу, једна од улица које се секу са улицом Незнаног јунака названа је по Сими Лозанићу.