Srbi iz Tirinca: Svi koji su mogli izneverili su ovaj narod, jedino crkva nije!

„Dok ima crkve biće i sela i ljudi“, govore Srbi iz Tirinca, malenog zaseoka smeštenog u pobrđu Kosovske Kemenice, na krajnjem istoku Kosova i Metohije, nedaleko od administrativne linije sa centralnom Srbijom. Kao posed Brankovića, Tirince se pominje još u srednjem veku, a u turskom popisu zabeleženo je da je brojalo 19 domaćinstava. Danas je u selu toliko ljudi. Ne očajavaju, bore se i žive. Seosku slavu Sveti Car Kosntantin i carica Jelena dočekuju ponosno sa novim zvonikom i gostoprimnicom kraj crkve te novim asfaltnim putem do sela. Konačno su, kažu, dočekali da i to „čudo“, posle toliko godina stigne do njihovih kuća.

Padine, Gložje, Rovište, Ševar, Zlatanovići, imena su zaseoka razbacanih po okolnim brdima iznad sela Tirinca. Tu, gde je nekada život bujao, danas odjekuje tišina praznih dvorišta, urušenih ambara i štala, zaparloženih imanja.

Voćnjaci se bore da ih šiblje ne nadvlada.

Bi oni da rađaju al’ ko da ubere plod? Ko da se vera po drvću, ko da lomi grane? Na ulazu u sablasno prazno selo ugledah stariju ženu, žurila je za stadom koza koje behu rezmilele po livadi podno pustog sela. Reče da se zove Verica i da sa ocem, dvojicom braće i snahom živi tu… iza brda.

„Nikoj nema ovde, svi se odselili u Srbiju, u Aleksinac žive“, govori žena koja je već dobro načela šestu deceniju.

Pitam čije su koze i koliko broji stado?

„Koze su na moju braću Milana i Zorana. Nesu ni malo, 26 koze i 27 jareti čuvam, sve po trenje i šumu teram, mora čovek da radi i da se muči“…

Verica pohita za stadom, a meni ne preosta drugo nego put pod noge, pa u zaseok iza brda, tu gde reče da joj žive braća. Preko brega pa kroz tek posejan kukuruz i za tren se nađoh na imanju Zorana Krstića.

Pitam ga za pust zaseok iza brega.

„Ima jedno 15 kuća, sve su prazne, svi se odselili“, potvrđuje Zoran ono što mi je pre samo desetak minuta ispričala Verica.

„Tu je živelo sto i više ljudi, sećam se u nekim porodicama je bilo i po šest sedam članova, neki su se u Aleksinac odselili, neki za Beograd, nikoj ne dolazi imanja da obilazi, takoj stoji pusto“, priča Zoran.

Pridružuje se i Zoranov otac Slobodan. Dobrano krcka sedmu deceniju ali je  vitalan i vedrog duha…

„Sluša li sin?“ – pitam starca.

„Čuje“ – odgovara mudro kroz osmeh…

U vašem selu ima života, posejali ste njive, imate i plastenik, baštu, borite se – kažem.

„Moramo, čuvamo stoku, obrađujemo zemlju. Čovek dok je živ mora da se bori“, govori starac glasom koji ga odaje da se odavno pomirio sa sudbinom čoveka sa sela koji uvek jednako pomirljivim tonom odgovara kada ga pitaju da li se umorio od teškog posla.

Po srpskom adminitrtivnom razgraničenju, selo Tirince pripada opštini Kosovska Kamenica. Po kosovskom, opštini Novo Brdo, koje je odavde udaljeno oko 8 kilometara.

Osim osećaja da negde i nekom pripadaju, lokalna samouprva ovim ljudima drugo ništa i ne znači. Da je drugačije bilo ne bi četvrt veka od bombardovanja čekali da dobiju put do svog zaseoka. Ali ne ljute se oni na opštinske činovnike. Čak su i srećni i zahvalni što im je put stigao u selo.

„U selu nas ima četiri kuće, to su Zlatanovići, Vasići i mi Krstići. Zahvalni smo što smo dobili ovaj put. Nasipali ga, a sad čekamo da bude i asfalt. Lakše je sad i za nas i za decu, put mnogo znači. Odma drugi uslovi i kreće se čovek malo bolje “, govori Slobodan Krstić.

Krstići su najbrojnija porodica u Tirincu, poseduju nekoliko hektara zemlje i žive od stočarstva.

„Sinovi se bave stočarstvom, imamo krave, koze, svinje, kokoške“, govori Slobodan a Zoran ga dopunjuje.

„Osam krava imamo, dve junice i jednog bika“, referiše Zoran, a onda i dodaje:  „ Štalu nemamo, stoku smo smestili po tuđim štalama. Možda bi malo i proširili stado ali nemaš uslovi“, žali nam se…

U srednjem veku ovde su bili posedi Vuka Brankovića, a turskom defteru zabeležnjno je 19 domaćinstava. Osamdesetih godina 20. veka broj stanovnika dostiže 160, a danas ih je dvadesetak. Odavde se odlazi ali se imanja ne prodaju, tvrde meštani.

„Ovde u ovo selo postoji neki red. Ako mi on dođe, onda ja mora da se iselim. Nemam ja budućnost tu. Ne damo da ovde uđe neko sa strane“, priča Zoran.

Krstići, sa dvoje unučadi u još dva mališana u komšiluku jedini su podmladak u selu. To daje nadu i veru kao i crkva koja se uzdiže na brdu iznad sela. Kraj nje je sazidan zvonik. Kada zvoni neka se daleko čuje, kažu meštani koji se s ushićenjem pripremaju za seosku i hramovnu slavu Car Konstatnin i carica Jelena.

Nadaju se gositma sa svih strana a tada će biti osveštani i zvonik i nova gostoprimnica kraj njega, ponosno ističe Nenad Nikolić iz susednog Boževca.

 „U septembru prošle godine počeli smo da pravimo gostoprimnicu i ona je sad gotova, tu u crkvenoj porti privodimo kraju i radove na bini, kada nam dođu kulturno umetnička društva da nastupaju, a tu je i česma. Na sve smo mislili“, hvali se Nenad.

Novac je brzo prkupljen što od priloga meštana što od dijaspore.

„Modrag Nasković Nale je u Švajcarskoj organizvao donatorske večeri ali su i ljudi odavde u svakom trenutku bili spremni da daju za crkvu“, priča Nenad Nikolić.

Za praznik Cara Konstantina i carice Jelene na liturgiju će Srbe iz okolnih sela da pozizva zvono. Doći će sa raznih strana, očekuju i mitropolita da osvešta novi zvonik i gostoprimnicu.
„Ima da udaramo u zvono da se čuje sve do Vranja i Sofije ako treba“ i kolo ima da se zaigra i pesma ima da se čuje, gordi se Nenad Nikolić, .

Gde je crkva tu je i selo, govore ovdašnji Srbi iz Terica a Nenad Nikolić mudro dodaje:

„Svi koji su mogli da iznevere ovaj su narod izneverili, jedino crkva nije, a to za nas znači mnogo, u ostali se ne uzdamo…“, reče Nenad Nikolić, dohvati se čekića i poče da zakiva eksere na daskama i tako ojačava konstrukciju buduće bine u crkvenoj porti na koju će biti izliven beton.

Reportažu iz Tirinca, posluštajete OVDE:

Ivan Miljković