Глагољење

Србија примарно није земља шајкаче, Егзит фестивала и Гуче, него земља фресака!

Дипломирани сликар конзерватор Страхиња Ђорђевић каже да се против својатања српских средњовековних светиња од стране албанских власти требамо борити компетенцијом и стручношћу, историјским чињеницама које су на нашој страни, лако доказиве, и на томе треба потенцирати и побијати све бесмислене тврдње Албанаца.

Србе, истинским наследницима исконске хришћанске православне мисли и естетике чини Фреска, односно икона, која је одредница за образ. То би, како је нагласио за „Ризницу“ требало да буде лице и обличије нашег народа.

То што се родио у Приштини умогоме је утицало на избор животног позива јер се на тај начин, каже, вратио на родно Косово и Метохију.

Већ у 21. години добили сте прилику да своје умеће искажете на важним рестаураторско – конзерваторским пројектима. Да ли сте на неких начин осетили страх због одговорности и тако важних задатака који су пред вама?

Бавити се заштитом културних добара, посредно физички радећи на њеном очувању, јесте изузетно одговоран посао који изискује беспрекорну концентрацију и свесност да се у вашим рукама налазе драгоцености која сведочи о континуитету и трајању вашег народа и његовој културолошкој и идентитетској одредници. За младог човека са таквом мишљу страх није стран, али се он потискује професионалншћу и умећем које се надограђује и савладава стручним усавршавањима и учесталим контактом са културним наслеђем и радом на њиховом очувању. Тако да се кроз конзерваторско рестаураторски рад на наслеђу предака свакако пројављује и љубав ка овом позиву, а како апостол Јован сведочи у својој првој јеванђеоској посланици „љубав изгони страх“.

Велика срећа за наш народ је што се највећа сликарска умећа средњега века налазе на зидовима наших цркава.

После искуства и рада на бројним пројектима, шта је то што наше фрескосликарство или црквено градитељство чини посебним у односу на друге православне народе у нашем ближем и даљем окружењу?

Оно што је свакако нешто што нас чини посебним и јединственим у православном свету јесте темељ наше цркве, угаони камен препознат кроз историју нашег народа као Светосавље.

Свети Сава и благородна лоза Немањића успели су да православље уткају у душу и бит спрског народа, користећи најузвишеније обрасце градитељства и сликарства Византијске цивилизације која је предањски кроз апостолске размере личности Цара Константина успоставила хиљадугодишњи континуитет, подаривши васељени велике источне оце, светиеље, апологете, проповеднике, исповеднике, философе, химнографе, градитеље, сликаре. У таквом амбијенту и историјском временском раздобљу мудрошћу наших владара успели смо да црквено градитељство истока трансформишемо и прилагодимо нашем појмању естетике и духовности тог времена, добивши непоновљиви Рашки градитељски стил који је доминирао у неколицини Цркава и маузолеја немањићких владара. Он је за време владавине краља Милутина попримио још једну трансформацију сродивши се у још већој мери са културним и духовним наслеђем Византинаца, формиравши још један велелепан средњевековни стил познат као Вардарски, односно Српско Византијски стил градитељства.

Додири источне и западне културе, са прегршт варијација и уплива романичких, готичких и византијских мотива у градитељству наших цркава сведоче о аутентичности истих међу православним народима и особености која је препозната на цивилизацијском нивоу. То сведоче наши манастири који су се нашли на Унесковој листи свтске баштине од цивилизацијског значаја, почевши од Студенице, Дечана, Пећке Патријаршије, Грачанице, Сопоћана.

Када говоримо о Фреско сликарству ми морамо да пробудимо свест дубоко утонулу у безнађе времена у коме живимо и спознамо да Србија примарно није земља шајкаче, Егзит фестивала и Гуче, него земља фресака! Стотине хиљада квадратних метара фреско сликарства широм Србије сведочи о томе. Екстремно велико благо и велика обавеза као наследници таквих цивилизацијских тековина да популаризујемо и указујемо на ту чињеницу. Велика срећа и радост за наш народ је управо што се највећа сликарска умећа средњега века управо налазе на зидовима наших цркава.

Најлепше сликарске представе предренесансног доба репродукују се управо са зидова наших цркава почевши од студеничког распећа, милешевског белог анђела, дечанских анђела, грачаничког страшног суда, сопоћанског успења пресвете Богородице, морачког светог Илије, и још прегршт прелепих фресака које декоришу и сведоче о духовном богатству отелотвореном преко кичице у материју, нашег народа. Све оно што је стилски изнедрила позна византија у свом стваралачком зениту кроз епоху ренесансе палеолога може се пронаћи у највећим дометима на зидовима наших цркава. То је оно што нас издваја, што нас чини истинским наследницима исконске хришћанске православне мисли и естетике. Фреска, односно икона, која је одредница за образ, треба да буде лице и обличије нашег народа преко којих ће нас идентитетски препознавати цео свет. То дугујемо себи, то дугујемо нашим прецима.

Требамо се борити компетенцијом и стручношћу, историјским чињеницама које су на нашој страни, лако доказиве, и на томе потенцирати и побијати све бесмислене тврдње Албанаца.

У једном од интервјуа сте изјавили да је на вас највећи утисак оставила манастир Жича. Шта је то што та средњевековне грађевине према вашем мишљењу издваја у односу на друге?

Дефинитивно да је то духовност места којим Жича одише. Као човек који је литургијски оријентисан, амбијент у коме се узноси евхаристија и служба Божија је изузетно важна за духовни доживљај верника. Жича поседује све елементе осећаја дубоке духовности, од амбијента, архитетуре, фресака, древности, прохујалих краљевских и сужањских времена, до устројства манастира и сестринства које је у служби Богу беспрекорно. Гајење византијског стила појања на службама доприноси тој древности и духовности која вас на службама обузме. Уколико желите да осетите пуноћу достојанства и духовности свога народа упутите се у жичу и осетићете и видети шта је истинско достојанство и духовност православног хришћанина које вас може понети и оснажити у свим временима, јер је достојанство Светосавља Христоносно и актуелно у свим временима.

Да ли то што сте родом са Косова имало утицаја да увек прихватате пројекате који су у вези за овдашњим светињама?

Има утицај наравно, али не пресудни. Када сам се опредељивао за позив чувара културне баштине умогоме је утицало управо то што сам се родио у Приштини. Моја жеља је била да се кроз очување културне баштине вратим на Косово и Метохију и учиним нешто за наше културно наслеђе. То ми је неочекивано, стицајем околности пошло за руком, и то је једна од најлепших и најрадоснијих момената у професионалној каријери. Велика част, да у овом времену пуном опасности и турбуленција служим свом народу и цркви управо на многострадалном Косову. Наши напори морају умногоме да буду фокусирани на наслеђе која се налази на тим просторима јер она спада у најугроженије и изискују највећу пажњу.

Недавно су албански медији, тачније ТВ Клан, рушевине цркве Убожац која се налази код села Мочаре у општини Каменица као и црка у селу Ваганеш прогласили албанским богомољама. Како да се боримо против такви манипулација и зашто наше институције ћуте  на такве примере грубог и опасног историјског и културног плагирања.

Оно што нас и даље најдубље везује и Косово чини неотуђивим делом Србије свакако је наша културна баштина која је посејана љубављу благородних предака од давнина широм Косова и Метохије и ми морамо да будемо мудри и жњемо њене плодове, плодове који нам дају легитимитет да истрајавамо у духовној, идетитенској, демографској борби на тим просторима.

Свакако да албанска страна констатује то као проблем који се на неки начин мора решити, и српско питање свести на демографију бришући идентитет, одузимањем светиња и културних добара и кривотворењем истинских историјских чињеница, које недвосмислено упућују на вековну присутност нашег народа на тим просторима. У конкретном примеру цркве Ваведења Пресвете Богородице недалеко од села Мочаре, али и свим другим примерима, требамо се борити компетенцијом и стручношћу, историјским чињеницама које су на нашој страни, лако доказиве, и на томе потенцирати и побијати све бесмислене тврдње Албанаца.

Треба популаризовати културно наслеђе, на све доступне начине и дизати свест колико је оно заправо важно за народ и његов даљи духовни и биолошки опстанак. Дешавају се многе важне ствари које покрећу институције у области очувања и заштите, али су оне медијски непропраћене у довољној мери и због тога се стиче утисак да су ретке и да се на такве изазове не одговара. Надамо се да ћемо у будућности и даље бити на висини задатка и са још већом истрајношћу, стручношћу, популаризацијом успевати да све нападе супротне стране преобратимо у нашу користи како би културно наслеђе недевастирано било предато наредним генерацијама осветљавајући им пут који води ка оној Србији која је вечна и непропадљива.

Наша Голгота јесте Косово на којој требамо као покајани разбојник на крсту покајањем да завапимо ка Христу, и у радости дочекамо васкрсење наше духовне колевке.

Ваша порука православном живљу на Косову и Метохији као и свештенству како да сачува светиње у тренутку када је држава немоћна или недовољно ради на спречавању фалсификовања чињеница и историје?

Дужни смо да пронађемо снагу да наставимо борбу која непрестано траје вековима уз кратке предахе, да очувамо светиње које као културна баштина важе за најугроженије у Европи и свету. На том путу морамо се сећати наших предака, светлоносаца, чувара Светосавља и косовског завета, следити њихове примере и назирати на хоризонту наше потомке, којима морамо да створимо амбијент у коме ће достојно носити епитет Србина, и олакшати им борбу која предстоји. Она треба увек бити достојанствена и умивена љубављу према нашим недобронамерницима. Да љубимо непријатеље своје како нам Христос заповеда, а владика Николај Велимировић употпуњује, да непријатељ није непријатељ но сурови пријатељ, који нас суочава са слабостима и упућује на покајање и вапај да се непријатељи уразуме и да нам богомоље не уништавају како се на евхаристијском сабрању узноси у молитвама.

Морамо имати испред себе истинско Хришћанско начало: „Ко хоће са Христом у рај мора се попети на Голготу“. Наша Голгота јесте Косово на којој требамо као покајани разбојник на крсту покајањем да завапимо ка Христу, и у радости дочекамо васкрсење наше духовне колевке.

Иван Миљковић

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close