Станислав Винавер, књижевник, поета, преводилац, полиглота

Један од најзначајнијих протагониста модерне српске књижевности после Првог светског рата, Станислав Винавер рођен је 1. марта 1891. године.  

Ерудита, књижевник и преводилац Станислав Винавер, рођен је 1. марта 1891. године у Шапцу у угледној јеврејској породици. Отац Аврам Јосиф Винавер био је лекар, а мајка Ружа пијанисткиња. Основну школу завршио је у Шапцу. Гимназијско образовање ја започео у Шабачкој гимназији из које је избачен јер није желео да се учлани у Видовданско коло. Због тога је школовање наставио у Београду, а на париској Сорбони студирао је математику и физику. Дипломирао је на Универзитету у Београду 1930. године. Већ тада постао је следбеник филозофских идеја Анрија Бергсона, а 1911. објавио збирку симболистичке поезије „Мјећа“.

Школовање је привремено прекинуо да бу учествовао у балканским ратовима и Првом светском рату као добровољац, један од 1300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону, прешао је голготу повлачења преко Албаније и на Крфу се ангажовао као уредник Српских новина и радио као службеник Државног пресбироа.

Године 1916, упућен је на информативно-дипломатске послове у Француску и Велику Британију, а потом и у Петроград, као члан српске дипломатске мисије баш у време револуције. По повратку из Русије одржао је једно јавно предавање о Октобарској револуцији у Касини на основу којег је публика стекла утисак да није жалио судбину царске Русије и да није био противник револуционарних превирања. Због тога су га многи означили за левичара и та етикета му је остала у београдским круговима до 1925.

По окончању рата, кратко је запослен у Министарству просвете, а потом се немирни и разбарушени дух посветио новинарству и књижевности као припадник шаролике групе младих и нових модернистичких српских књижевника (Милош Црњански, Драгиша Васић, Растко Петровић, Љубомир Мицић, Раде Драинац, Велибор Глигорић, Марко Ристић).

Званично је постао члан Југословенског новинарског удружења 20. новембра 1920. године. Радио је као сарадник листова „Политика“, „Република“, „Време“ и других. Писао је као стални критичар за „Време“ и радио као специјални дописник тог листа у Бугарској, Немачкој, Аустрији, Швајцарској и Совјетском Савезу. Једном приликом написао је за Стевана Христића „Г. Христић размахан палицом као какав саобраћајни позорник“ и за то је осуђен на три дана затвора и хиљаду динара глобе 1926. године. Почетком 1927 године био је један од уредника листа „Време“ и потпредседник Београдске секције Југословенског новинарског удружења.

После завођења Шестојануарског режима, провео је два месеца у Краљевини СХС, у јесен 1929, јер је желео да се лично упозна са новонасталом ситуацијом и обнови своје старе контакте, како би могао боље да одговори својим дужностима заступања југословенских теза пред швајцарском јавношћу.

У то време је одлучено да Станислав Винавер буде премештен у Немачку. Постављен је за аташеа за културу при Посланству у Берлину 29. октобра. 1929. године. Са новим шефом, послаником у Берлину Живојином Балугџићем имао је одличне односе. Он је помагао дописницима Одељења за штампу МИД, а потом дописницима Централног пресбироа Председништва Министарског савета, у њиховим пропагандним, информационим и политичким пословима. Међутим, Станислав Винавер је убрзо дошао у сукоб са другим дописником у Берлину Омером Кајмаковићем услед непоштовања разграничења надлежности у послу. Њихове расправе су трајале од 1929. године, а кулминирале су физичким обрачуном 14. фебруара 1931. године. Инцидент је окончан премештајем Омера Кајмаковића из Берлина и додељивањем свих послова Станиславу Винаверу, када је и званично постављен за аташеа за штампу (дописника Централног пресбироа). На том положају је остао до 1934. године, посветивши велику пажњу одбрани Југославије од оштре критике немачке штампе у доба Вајмарске републике, а затим променама у политичком животу Немачке по доласку националсоцијалиста на власт.

Убрзо по премештају у Београд, Станислав Винавер је постављен за шефа Публицистичког одсека Централног пресбироа. По повратку у Југославију, био је и један од оснивача „Ошишаног јежа“.

Током Априлског рата заробљен је као резервни капетан I класе и остатак Другог светског рата је провео у заробљеништву у немачком логору Оснабрик.

Песник и есејиста Винавер, јавља се као утемељивач експресионистичког покрета (написао је „Манифест експресионистичке школе“), најоштрије се залажући за раскид с традиционалним уметничким изразом и оспоравајући дотадашње „патриотске и десетерачке каноне“ које су били поставили дотад неприкосновени књижевни критичари Јован Скерлић и Богдан Поповић.

Винавер је још далеке 1911. у Паризу написао „Мјећу“ којом је започео превазилажење српске модерне. Пародијске песме попут „Евдоксије“ субверзивног су карактера и суштински су почетак српске авангарде. Винавер је први превео Хашековог „Доброг војника Швејка“, Раблеовог „Гаргантуу и Пантагруела“, Керолову „Алису у земљи чуда“, Твенове „Доживљаје Тома Сојера“ имајући прилике да се сретне са елементима пародије у књижевности.

Последње године (1945 — 1955) провео је у Београду радећи као професионални књижевник, сатиричар и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика. Његови специфични преводи, у којима је зарад преношења најдубљег смисла и тумачења превођеног текста видљиво одступао од оригинала, понекад су чак наилазили на одбијање издавача, али су и данас остали ненадмашни, скоро као посебна књижевна дела.

На пољу сатире Винаверове пародије одликују се бескрајно духовитим обртима, свежином израза и префињеним осећајем за гротеску, што је посебно дошло до изражаја у „Пантологијама новије српске пеленгирике“ (1920, 1922. и 1938), које су заправо пародијски пандан „Антологији новије српске лирике“ Богдана Поповића.

Умро је у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године. Његовој сахрани на Новом гробљу у Београду су присуствовали Вељко Петровић, Иво Андрић, Милан Богдановић и др. Имао је два сина Вука, рођеног у Берну 1927, и Константина, рођеног у Берлину 1930. године. Старији син, по професији историчар, био је попут свог оца познат као полиглота. Млађи син, пијаниста, музиколог и оперски драматург, је добио име по добром пријатељу његовог оца Константину Фотићу.

Повезани чланци

Повезано
Close
Back to top button