Стеван Сремац

Један је од најзначајнијих и најчитанијих српских реалистичких писаца, академик Стеван Сремац рођен је 23. новембра 1855. у Сенти у Бачкој.

Рођен је у занатлијској породици, од оца Аврама кројача и мајке Катарине. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски историчар и књижевник, довео га је 1868. године у Београд на даље школовање. Ту је завршио гимназију и определио се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Као добровољац учествовао је у ратовима 1876. и 1877 — 1878. године. Био је одликован са три ордена:

1896. – Таковским крстом IV степена.

1900. – Орденом Светог Саве IV ред, додељеном у време краља Александра Обреновића.

1904. – Орденом Светог Саве III степена, додељеном 1904. године у време краља Петра I Карађоређевића.

Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које су се појавиле као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних“. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о великој Србији. Сремац је написао расправе о Циганима, Ђорђу Кастриотићу и две опширне критике на књиге Б. Прокића и П. Кнежевића.

Реалистичку прозу почео је да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу, био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница“, а потом су уследиле „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“ (1903), „Лимунација на селу“ (1896), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898), један од најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и „Зона Замфирова“ (1906), најбоље компоновано Сремчево дело. Иначе, Сремац је био познат као „писац са бележницом“. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је такође и епизодичност. Такође битно је да су његова дела везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина.

Као приповедач Сремац се у великој мери ослањао на ранију традицију српске прозе, нарочито на дела Јакова Игњатовића. Са Игњатовићем га повезују многе заједничке црте: конзервативност и традиционализам, идеализација прошлости, љубав према простом свету чији живот најрадије приказују у својим делима, хумор.

Од страних писаца највише је волео Сервантеса и Гогоља. Са Гогољем га повезују такође многе заједничке особине, нарочито у стилу и књижевном поступку.

Познавао је и ценио енглески реалистички роман 18. и 19. века: Филдинга, Свифта, Дикенса, Џорџа Елиота.

По познавању домаће и стране књижевности и начитаности, Сремац спада у најобразованије српске писце друге половине 19. века.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1906. године али није због смрти стигао да одржи приступну беседу.

Умро је 25. августа 1906. године у Сокобањи од сепсе. Сахрањен је о државном трошку са великим почастима на Новом гробљу у Београду.