Светосавци косметски деца су Краља Милутина

Пролазе новембарски дани, славе се нижу као породична, и сеоска окупљања, или ходочашћа у манастире Космета. Али слава Краља Милутина у  Грачаници ове године узноси емоције на посебан начин. У тај дан осећали смо дубоко да смо и после седамсто година, ми они исти, потомци предака под небом које закриљује Грачаницу.

Ту смо под куполом Милутинове задужбине. Помакла се с места није. Ни ми нисмо корен оштетили. Овде смо и у школи пред којом је биста Милутинова. Тачно сто педесет година протицале су реке ђака  као вода у реци Грачанки. Отицала је вода, пролазиле су војске, освајачи, тлачитељи као оне мутне бујице некад што су плавиле баште и шљиваке, а остајало је светло небо и глатко камење у реци. Остајале су генерације подмлатка под куполама  Грачанице.

Учитељ Јосиф Поповић у првој генерацији ђака међу „девет анђела“ уписао је и Јосифа  Спасића из Сушице. Потоњи учитељ и млади поп Јосиф Спасић Рајковчанин произведен је у проту 1907. године, а за намесника владике Нићифора-1910. године. „Иако је 1911. године учествовао у постављању црквеног звона (у Приштини) и имао сукоб са заптијама, био је у депутацији за дочек турског султана Мехмед Решада V, између осталих турских великодостојника, са Потом Аксентијевићем, кафеџијом. Султан је проти Јосифу дао на поклон муштиклу и сребрну табакеру за цигарете са натписом на поклопцу  „Решад“, угравираним ћирилицом и турском азбуком.“(„Приштина, Приштевци и време“ РТ Вулићевић, стр 89.)

Прота Јосиф је био омиљен  поп приштински. Памтили су га они између два рата јер од удовица није хтео да узме ни пару кад свети водицу. Памте га и они после рата, када је долазио у комунистичке домове да у тајности пресече славски колач. Поживео је прота дубоку старост. Деца су га одвела за Београд.  „Последњих година живота, сваки рођак који је дошао да посети  старца, подсећао га је на Сушицу. Испунили су му жељу и повели га на пут. Када су стигли у Грачаницу иако слаб, у кућним патикама, хитро је ушао у олтар. Међу Сушичанима се свега сећао, сваког домаћина је редом питао, а они задовољни што је међу њима, сваку му част указали.Убрзо после тога је умро. Пошто су му у Београду одржали опело, сахрањен је на гробљу у Приштини, граду у коме је више од пола века служио Богу и своме народу. На надгробној плочи без крста пише: “Јосиф Спасић, протојереј-просветитељ  народни учитељ и првоборац НОБ-а 1872-1959“. (Исто, ст. 91)

О проти Јосифу Спасићу и  другим знаменитим домаћинима, просветитељима, еснафима и националним радницима писао је Грачанчанин Јанићије Поповић. И Зарија Поповић. И данас Ратко Поповић. Настављају незаборав земаљски и др Стојан Секулић, памтимо покојног Томислава Секулића, политичара наших тешких времена. У неизбројаном покољењу Поповића, девојчица Хелена слави краља Милутина и казује стихове на свечаној Академији поводом 150 година грачаничке школе  „Краљ Милутин“. Са својим другом Андрејем Михајловић, Хелена Инић уз помоћ наставника,  написали су и компоновали химну своје школе.  Хелена дели Летопис школе. За будућа времена. На Академији је сваки звук, свака реч сваки покрет толико свечан и узнесен до небеса четрнаестог века. Достојанствени наступ бројног хора Милутинове дечице,  тачка ансамбла Венац и нестварно лепршање белих Милутинових малих балерина, оставља публику у духовном усхићењу и са сузама ганућа, сузама лепоте.

Где је народ, ту је и пастир њихов. Митрополит Теодосије  говорио је на Академији.

Литургија под сводом задужбине краља Милутина, тренутак када нас је причестио  као залог за живот вечни и као пастир добри. Беседио нам је о краљу Милутину као једном од највећих пастира који су прославили Бога као нашег створитеља и промислитеља. Краљ Милутин, Стефан Урош II, који је имао љубав несебичну, спремну на жртву према роду своме, који је спреман на жртву ради царства Божјег. Они који дају оно што су примили од Господа, чине то несебично. Краљ Милутин   је подизао храмове и болнице, свештене обитељи, њега на овај дан слави Бањска, Богородица Љевишка и многи други храмови. Тако ова обитељ усправно стоји, жива обитељ као и све обитељи у роду хришћанском, где се непрестано служи света Литургија. Свети Краљ Милутин и његов брат Драгутин, као и њихова мајка света Јелена моле се за нас. Зато трајемо, зато опстајемо. И школа која траје, пуна ђака, учи децу да буду добри људи, да једном буду пастири новим генерацијама. Судбински смо везани са нашим светињама јер је уз светиње наша душа жива, а док је нас и наше светиње ће трајати.“ И говорио нам је о љубави сестринства које нас својом љубављу и молитвом прима, одакле год долазимо.Сви то изобилно осећамо, носимо са собом где год да одемо. Духом увек остамо ту, уз светињу, уз Краља Милутина и Мајку Божју.

Тако почињу наша сабирања, народни сабори. Убрзо после краља  Милутина сабрали смо се у Зочишту да прославимо свете Враче Козму и Дамјана. У Призрену смо прославили светог Георгија. У Светим Архангелима крај Призрена прославили смо светог Архангела Михајла, а до почетка поста још и светог Стефана Дечанског у Дечанима. Јована Златоустог славимо у домовима. Чекају нас још и Јоаникије Девички у Девичу и свети Никола у Гориочу до Божића. Обновљени и обожени хрлимо у сусрет светом оцу Сави.

Нашим сабрањима доказујемо да у трпљењу трајемо и опстајемо. Земаљски дани се нижу, време пролази брзо и страшно али ми знамо да „Земаљско је за малена царство…“ Школа нам је Краљ Милутин, а наручје Оца Небескога.

Радмила Тодић Вулићевић