Tragom predaka: Od Prizrena, Zočišta, Orahovca i nazad do Vranja
Vesna Vujadinović Arsić, profesor srpskog jezika i književnosti Gimnazije „Bora Stanković“ nedavno je sa direktorkom i kolegama iz Vranja organizovala jednodnevnu posetu KiM u okviru koje su posetili Orahovac i srpske svetinje u Prizrenu i okolini.
Utiske i emocije posle posete Metohiji i carskom gradu podelili su preko društvenih mreža.
Za rubriku Zlatomisli, Riznica prenosi utiske profesorke srpskog jezika i književnosti vranjske gimnazije i Vesne Vujadinović Arsić i Dejana Tomića, profesora Ekonomsko – trgovinske škole
Orahovcu, bašto Rajska
Doček u Orahovcu je bio kao da im je sam Bog došao u goste. Svega je bilo u izobilju: radosti zbog susreta, zahvalnosti što smo zajedno.
Nisu jadni oni koji žive na Kosovu i Metohiji (kako umemo mi to da, kobajagi saosećajno kažemo, a u stvari srećni što tamo ne živimo) u uslovima smanjenog ugađanja sebi, komfora, luksuza na koji je navikao savremeni svet. Jadni smo mi što se, misleći da je zemaljsko doveka, bavimo takvim svakodnevnim trivijalnostima i saplićemo o tuđi loš pogled i što nismo svesni šta je smisao i misija postojanja svakog od nas, kako odvojiti bitno od nebitnog, kako doprineti da ovaj svet bude lepši i istinitiji. Izgleda da smo po tu lekciju otišli u Orahovac.
Doček u Orahovcu je bio kao da im je sam Bog došao u goste. Svega je bilo u izobilju: radosti zbog susreta, zahvalnosti što smo zajedno, priče koja je često izazivala tugu i bol zbog tolikog stradanja, divljenja zbog svega što su izdržali i nisu odustali, svakojake hrane na trpezi, a ponajviše ljubavi.
Za trpezom su Olivera i Dobrila zapevale himnu svoje varoši ,,Orahovcu, bašto rajska“ i desilo se nešto nestvarno, kao da se na sve nas spustila blagodat. Prvo su najosetljiviji među nama (naša učenica, gimnazijalka, Vedrana, i divni kolega Dejan), a onda lagano i svi ostali, jedan po jedan, otvarali svoje srce i dušu i suze su same lile čisteći sve naše strahove, izdaje, prevere, sumnje, neverice.
Postadosmo bistriji, hrabriji i spremniji da svedočimo i branimo i čašću i znanjem, lepotom i životom, da je sada i uvek i u vekove vekova Kosovo Srbija.
P. S.
Hoću da napomenem da se mi svi prvi put srećemo i zato podvlačim njihovo bezuslovno gostoljublje kojim su toliko oduševljeni Petar Handke, Arno Gujon i mnogi drugi koji su ih posećivali, a kasnije čvrsto, zaljubljeno stajali uz Srbe i pronosili priču o Srbima sa Kosova. Eto šta te dve žene, Olivera i Dobrila i ljudi oko njih čine u ,,ovom ratu koji sećanje briše“. Svako od nas to može, korak po korak. Nas dvadesetak Vranjanaca (tačnije dvadeset i jedan) u to smo se tako snažno juče uverili.
Vesna Vujadiović Arsić, Gimnazija iz Vranja
Topla reč i čaša hladne vode velike su kao hram
Srpski se čuje, tamo gde ga proteraše, gde nestade pre dvadeset godina. Imao sam osećaj kao da ću se već sutra tamo pomoliti. Možda i hoću, a ako ja to ne mogu učiniti, učiniće to neko drugi i istina o opstanku jednog naroda nikada neće umreti. Istina ne umire, jer svako ima pravo na svoju istinu, a naša je ona najjača, Božija!
Mnogi se pitaju: „Da li je Kosovo srpsko?“ Ja tu dilemu nikad nisam imao. Nakon jučerašnjeg, za mene i divnu ekipu, svetog dana, svaka dilema je suvišna.
Poseta carskom Prizrenu, jednom od najstarijih i najviše opevanih gradova na Balkanu bila je prava odluka. U vremenu kada se srpski narod bori za očuvanje svojih korena na prostorima viteške zemlje, „drznuli“ smo se da budemo svoji na svome, baš kao što je Dušan Silni na svojoj Metohiji izgradio Svete Arhangele.
Okuražili smo se da krenemo putem naših predaka koji su carstvo nebesko dotakli. Ulazak u Bogorodicu Ljevišku, paljenu, miniranu i skrnavljenu, sablasno praznu, jednak je ulasku u carstvo nebesko. Čuše se pojci, milozvuci obliše joj zidove hladne. Gle toplote, gle divote, ej živote!
Srpski se čuje, tamo gde ga proteraše, gde nestade pre dvadeset godina. Imao sam osećaj kao da ću se već sutra tamo pomoliti. Možda i hoću, a ako ja to ne mogu učiniti, učiniće to neko drugi i istina o opstanku jednog naroda nikada neće umreti. Istina ne umire, jer svako ima pravo na svoju istinu, a naša je ona najjača, Božija!
Put nas ponese ka Zočištu, okrepismo se u porti crkve lekara svetih (Kozme i Damjana). Orahovac, rajska bašta. Srpska mahala, posetismo srpsku školu, crkvu Uspenija presvete Bogorodice. Dočekaše nas grožđem, svi nas u kuće pozvaše. „Topla reč i čaša hladne vode velike su kao hram“, kažu? U pravu su, i te kako.
Dobrila i Olivera primiše nas u dom svoj, dočekaše kao najmilije što se dočekuje Napojiše nas, nahraniše, zapevaše. Pesma „Orahovcu, bašto rajska“ u srce nas dirnu, suza iz oka virnu, sakriti se neda. Nismo to ni hteli, nek se vidi, tuga i radost nek se deli. Kosovo postoji, dragi Srbi moji. Svete, čuj za zemlju moju,
Lazarevu lavru svetu, te osmeh podari svakom Srpskom detetu, da bi na Kosovu ostalo i istinu prenosilo. Živela Srbija!
Dejan Tomić, Ekonomsko – trgoniska škola Vranje
