Златомисли

Трагом предака: Од Призрена, Зочишта, Ораховца и назад до Врања

Весна Вујадиновић Арсић, професор српског језика и књижевности Гимназије „Бора Станковић“ недавно је са директорком и колегама из Врања организовала једнодневну посету КиМ у оквиру које су посетили Ораховац и српске светиње у Призрену и околини.

Утиске и емоције после посете Метохији и царском граду поделили су преко друштвених мрежа.

За рубрику Златомисли, Ризница преноси утиске професорке српског језика и књижевности врањске гимназије и Весне Вујадиновић Арсић и Дејана Томића, професора Економско – трговинске школе

Ораховцу, башто Рајска

Дочек у Ораховцу је био као да им је сам Бог дошао у госте. Свега је било у изобиљу: радости због сусрета, захвалности што смо заједно.

Нису јадни они који живе на Косову и Метохији (како умемо ми то да, кобајаги саосећајно кажемо, а у ствари срећни што тамо не живимо) у условима смањеног угађања себи, комфора, луксуза на који је навикао савремени свет. Јадни смо ми што се, мислећи да је земаљско довека, бавимо таквим свакодневним тривијалностима и саплићемо о туђи лош поглед и што нисмо свесни шта је смисао и мисија постојања сваког од нас, како одвојити битно од небитног, како допринети да овај свет буде лепши и истинитији. Изгледа да смо по ту лекцију отишли у Ораховац.

Дочек у Ораховцу је био као да им је сам Бог дошао у госте. Свега је било у изобиљу: радости због сусрета, захвалности што смо заједно, приче која је често изазивала тугу и бол због толиког страдања, дивљења због свега што су издржали и нису одустали, свакојаке хране на трпези, а понајвише љубави.

За трпезом су Оливера и Добрила запевале химну своје вароши  ,,Ораховцу, башто рајска“ и десило се нешто нестварно, као да се на све нас спустила благодат. Прво су најосетљивији међу нама (наша ученица, гимназијалка, Ведрана, и дивни колега Дејан), а онда лагано и сви остали, један по један, отварали своје срце и душу и сузе су саме лиле чистећи све наше страхове, издаје, превере, сумње, неверице.

Постадосмо бистрији, храбрији и спремнији да сведочимо и бранимо и чашћу и знањем, лепотом и животом, да је сада и увек и у векове векова Косово Србија.

П. С.

Хоћу да напоменем да се ми сви први пут срећемо и зато подвлачим њихово безусловно гостољубље којим су толико одушевљени Петар Хандке, Арно Гујон и многи други који су их посећивали, а касније чврсто, заљубљено стајали уз Србе и проносили причу о Србима са Косова. Ето шта те две жене, Оливера и Добрила и људи око њих чине у ,,овом рату који сећање брише“. Свако од нас то може, корак по корак. Нас двадесетак Врањанаца (тачније двадесет и један) у то смо се тако снажно јуче уверили.

Весна Вујадиовић Арсић, Гимназија из Врања

Топла реч и чаша хладне воде великe су као храм

Српски се чује, тамо где га протераше, где нестаде пре двадесет година. Имао сам осећај као да ћу се већ сутра тамо помолити. Можда и хоћу, а ако ја то не могу учинити, учиниће то неко други и истина о опстанку једног народа никада неће умрети. Истина не умире, јер свако има право на своју истину, а наша је она најјача, Божија!

Многи се питају: „Да ли је Косово српско?“ Ја ту дилему никад нисам имао. Након јучерашњег, за мене и дивну екипу, светог дана, свака дилема је сувишна.

Посета царском Призрену, једном од најстаријих и највише опеваних градова на Балкану била је права одлука. У времену када се српски народ бори за очување својих корена на просторима витешке земље, „дрзнули“ смо се да будемо своји на своме, баш као што је Душан Силни на својој Метохији изградио Свете Архангеле.

Окуражили смо се да кренемо путем наших предака који су царство небеско дотакли. Улазак у Богородицу Љевишку, паљену, минирану и скрнављену, сабласно празну, једнак је уласку у царство небеско. Чуше се појци, милозвуци облише јој зидове хладне. Гле топлоте, гле дивоте, еј животе!

Српски се чује, тамо где га протераше, где нестаде пре двадесет година. Имао сам осећај као да ћу се већ сутра тамо помолити. Можда и хоћу, а ако ја то не могу учинити, учиниће то неко други и истина о опстанку једног народа никада неће умрети. Истина не умире, јер свако има право на своју истину, а наша је она најјача, Божија!

Пут нас понесе ка Зочишту, окреписмо се у порти цркве лекара светих (Козме и Дамјана). Ораховац, рајска башта. Српска махала, посетисмо српску школу, цркву Успенија пресвете Богородице. Дочекаше нас грожђем, сви нас у куће позваше. „Топла реч и чаша хладне воде великe су као храм“, кажу? У праву су, и те како.

Добрила и Оливера примише нас у дом свој, дочекаше као најмилије што се дочекује Напојише нас, нахранише, запеваше. Песма „Ораховцу, башто рајска“ у срце нас дирну, суза из ока вирну, сакрити се неда. Нисмо то ни хтели, нек се види, туга и радост нек се дели. Косово постоји, драги Срби моји. Свете, чуј за земљу моју,

Лазареву лавру свету, те осмех подари сваком Српском детету, да би на Косову остало и истину преносило. Живела Србија!

Дејан Томић, Економско – тргониска школа Врање

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close