Турско разарање Цетиња

Године 1785. 23. јуна кренуо је поход скадарског намесника Махмуд паше Бушатлије ка Цетињу, изведен са 18 хиљада војника, док је владика Петар први боравио у Русији.

Одмах после завладичења владика Петар I узео је на себе иницијативу у политичким питањима. Он је на првом месту покушао да поправи односе између Црне Горе и Русије. Владика Петар I је дошао у Петроград почетком новембра 1785. године.

Међутим, тамо је непријатељски дочекан. После три дана боравка, Потемкин је наредио да се владика протера. Царица Катарина II је хтела да поправи ствар и позвала владику да се врати, али је овај то одбио. Увређен оваквим поступком руских власти, владика је напустио Русију и заклео се да његова нога неће више никад прећи преко руске границе.

За време боравка Петра у Русији, десио се дуго најављивани напад Турака на Црну Гору. Мада је скадарски паша на оптужбама против Црногораца ,,да шурују са Русијом и Аустријом“ градио своју одлуку о ратном походу на Црну Гору, за коју је придобио и владу у Цариграду, стварни разлози за овај поход били су другачије природе.

У литеретури се истиче да је у то време у османској империји био убрзан процес распада војно-феудалне организације засноване на систему војничког лена. Управитељ Скадра Махмут-паша Бушатлија у тим процесима испољавао је намеру да образује самосталну државу у северној Албанији и да јој припоји Црну Гору. Тако су Црногорци дошли у ситуацију да воде борбу не директно с Портом, иако су у њено име иступали скадарске паше, већ с побуњеним управљачима Скадарског пашалука, који су себи дозвољавали да предузимају кораке ради обезбеђења и очувања ,,свог посебног владарског положаја “.

Због кризе у коју је османска империја почела западати скадарски паша је добио овлашћење да може напасти Црну Гору о чему опширније пише Радослав М. Распоповић у делу Дипломатија Црне Горе 1711 – 1918.

Махмут-паша је напао Црну Гору с војском од 18.000 људи. На другој страни црногорске снаге снаге бројале су око 2.000 бораца.

У овој борби црногорска војска била је подељена у три дела : једним делом заповедао је гувернадур Јован Радоњић, другим, сердар Иван Петровић, а трећим војвода Богдан Вукотић. Црногорци су се храбро бранили, али нису могли одолети Турцима. Приликом овог напада Махмут- паша је опустошио Црну Гору. Нарочито су настрадали делови Катунске нахије. 23 јуна 1785. године османска војска је стигла на Цетиње. Цетињски манастир је разорен и попаљен.

На Цетињу је Махмут-паша Бушатлија остао четири дана и одатле се вратио у Скадар. На повратку у Албанију, османска војска је опустошила велики број села у Паштровићима. У извештају који је послао Порти, паша је обавештавао да је покорио Црну Гору по султановом наређењу. Црногорци су обећали да ће му бити верни и да ће убудуће уредно исплаћивати харач. Узимањем талаца из најугледнијих кућа, ступањем једног дела Црногораца у Махмутову службу и преузимањем обавеза ратовања, за рачун скадарског паше Црногорци су тренутно дошли у завистан положај од њега.

Када се након протеривања из Русије у фебруару 1786. вратио у Црну Гору, Петар Први је затекао земљу у врло тешком стању. Све је било попаљено и порушено. На Цетињу готово да није било куће за становање. У земљи су владали немаштина, глад и општа несрећа. У земљи су се биле умножиле међусобне трзавице. Настао је раздор међу главарима и међу народом, а скадарски паша митио је Црногорце. Многи угледни људи помишљали су да напусте Црну Гору и преселе се у Русију. Између осталих то су намеравали гувернадур Јован Радоњић и сердар Иван Петровић.

Махмут-пашин поход на Црну Гору у јуну 1785. године објашњаван је потребом кажњавања Црногораца због њихове ,, издаје “ у сваком рату који је Турска водила са Русијом, што ће и убудуће чинити, и чињеницом што се у плановима проширивања подручја власти скадарског везира није смело дозволити постојање непокорне Црне Горе. Извештаји млетачког дипломатског представника из Цариграда, упућивани у Венецију највише у вези са разарањем Паштровића, садрже тврдње да је Махмут-пашин напад на Црну Гору и територију овог племена предузет по његовој личној иницијативи, у циљу остваривања раније разрађеног програма о проширивању подручја сопствене власти, без икаквог наређења Порте. Истицана је чињеница да је само због извесних околности у Турској султанова одлука о његовом погубљењу није била извршена.

Речено је и то да га је нови везир помиловао и да га је у остваривању планова о потпуном освајању и проширивању власти подржавао на Порти његов врло утицајни пријатељ капудан-паша ( министар морнарице), чија су се добра налазила у подручјима Махмут-пашине власти. Иако, можда, Порта није наредила тако тежак и по уништавању запамћен поход, она на њега није реаговала, већ га је оценила као свршен чин.

(извор: Портал Црна Гора)