У помен оцу Кирилу: Сад заувек лежи пред нама и бди над нама

Бивши игуман манастира Драганац, отац Кирило преминуо је 22. маја у Готовуши код Штрпца где је провео потоње дане живота. Дуго је био на постељи и до последњег тренутка у своју келију примао све који су долазили да га обиђу.

Упркос болести, за сваког је часни старац имао времена за разговор. Реч укрепљења била је потребнија њима, а он је свој лек нашао у Господу када је давне 1994. године понео крст монашког живота, најпре у Дечанима, а потом и у Драганцу.   По одлуци свог духовног оца, блаженопочившег, тада владике рашко – призренског Артемија, добија задатак да обнови духовни живот у манастиру који је српски кнез Лазар подигао кћери Драгани у част.

Малена црква посвећена Светом архангелу Гаврилу била је запуштена, конаци урушени, порта зарасла у коров и шибље.  Дан за даном, уз рад и молитву све је отац Кирило марљиво и стрпљиво доводио у ред, углавном сам, касније и уз помоћ Игњатија, искушеника који му се придружио. Манастир је водио 12 година и за то време подигао нове конаке, сазидао звонару и манастирски зид. Новац је неким чудом увек пристизао, што од верника, што од бројних дародаваца, што од државе Србије. Обновио је духовни живот, народ вратио цркви. Говорио је: „Не треба вам новац да бисте дошли у храм Божји, ако имате потребу да нешто дарујете, а ви донесите каменчић и њега ћемо да уградимо у ове зидине“…

Нижући слике из прошлости, нижемо речи. Оне су чисте и неоптерећене јер долазе из срца. Овде почињу сећања…

Соња Ивковић, новинарка из Новог Брда

„Оца Кирила сам  упознала када је дошао у наш манастир. То је била тешка ратна година. Страх и напетост се осећала у ваздуху, али је ипак манастир био други свет, оаза мира и спокоја. Ми смо се у тим првим данима његовог доласка овде организовали и доносили му храну. Отац Кирило је био срећан што има нас,  а ми што у тако тешким данима имамо њега. Сам Господ је говорио кроз њега, имао је разумевања и реч утехе за сваког. Нико није могао да оде из манастира а да претходно није угошћен и послужен. Био је мој духовник. Као што је у сваки овај зид, његовом руком сазидан и подигунут, тако је од његових речи сазидан чврсти зид вере у мени“…

Фото: Соња Ивковић

Овако прича Соња док ме у вожњи усмерава према Готовуши којој журимо. Намера нас је водила упокојеном часном старцу коме смо кренули на опело.

Прилазимо ковчегу. Чинимо последње метаније часном телу његовом, а она више није могла да заустави сузе, дрхтала је и јецала…

 Рекао ми је:“ Ако опет будеш долазила, донеси ми, молим те, воде са драганачког извора…“ Нисам испунила обећање… нисам стигла“ – тихо је говорила кроз плач…

– Журећи за пролазним, промакне нам суштина, то је усуд овог нашег посла, рекох…

– Отац Кирило ми је увек говорио да је наш посао одговоран и лако може да нас одведе у грех… нека ти речи буду благе а аргументи јаки, подсетио ме на ту реченицу патријарха Павла и потом додао: „Служи и слави истину, јер је Бог истина и Бог истину воли, немој да ти речи које пишеш буду повод за кавгу, раздор и раскол већ за измирење, утеху и правду.“ 

Бранко Димовић Димески – песник из Гњилана, продуцент и културни посленик, живи у Норвешкој

Две фотографије које сам начинио 1999. године у Клокоту, које носим у новчанику са фотографијом моја три сина, стално ме подсећају на величину оца Кирила и снагу молитве. И данас излазим из животних препрека чим се сетим чиме је отац Кирило савладао безизлaз.

С разлогом желим да сведочим о једном догађају, тог судњег дана, познатом широј јавности, који се догодио у времену великог страдања српског народа на Косову и Метохији, у селу Клокоту.

Тешка времена, дан тмуран и испуњен болом. Гњилане гори те 1999.године. После повлачења наше војске и полиције, ми, преостали Срби у граду, уточиште налазимо у цркви Св. Николе у Гњилану. Толико је година прошло а као да је јуче било. На лицима мојих Гњиланаца, у порти цркве, могао се видети страх и очај. У разговорима се могло чути кога су тада албански терористи убили, силовали или чија српска кућа гори. Тешили смо једни друге и молили Бога да нас укрепи милошћу својом. У тренутку осетих руку на рамену, окретох се и угледах то мило лице. Био је то отац Кирило. Обратио ми се следећим речима:

-Јуначе, немој бринути. Бог је са нама и Он има план за нас.

Осетио сам мир, спасење и наду у боље сутра. Како је дан одмицао било нас је све мање у порти цркве. Нисам могао да се одвојим од оца Кирила. У тренутку се зачуо уплашени глас једног од присутних Срба.

-Клокот гори! Људи! Клокоћани одлазе!

Не часећи ни часа, отац Кирило је одмах кренуо за Клокот, а са њим и ја. Верујте ми, близина са оцем Кирилом уливала ми је сигурност. Ићи с њим аутом или како год значило је да нестаје страх од пресретања на путу, напада или киднаповања. Слушао сам молитву коју је изговорио отац Кирило. На путу до Клокота ми смо сусретали колону трактора са избеглицама и са друге стране колону тенкова који су ишли према Гњилану. На мене је деловала потпуно смирујуће. Осетио сам снагу, веру да ће бити све добро. Одједном, на видику дим. Од запаљених српских кућа. А на свом улазу у село непрегледна колона возила, спремна да крене пут Србије. Народ уплашен. Чуо се плач жена и деце. Преплашеном народу прилази отац Кирило, раширених руку и каже:

« Помаже Бог, браћо и сестре! Не бојте се, браћо Срби, Бог је са нама, њега не могу зликовци победити. Он ће нас сачувати на нашим огњиштима. Вратите се својим кућама.»

Тишина. Неверица код присутних. Ипак, већина и даље жели да напусти село, да тражи спас негде. У тренутку погледах оца Кирила, а он леже на земљу на сред пута. За њим и ја. И тада из душе изговори:

« Даље можете само преко мене! Зар да оставите светог цара Лазара и остале мученике који су овде животе положили како би сведочили о Царству Небеском. Господе, опрости, помилуј и спаси.»

Зачуо сам тишину. Почеше му прилазити домаћини, помогоше му да се придигне, и затражише благослов од њега. Тако наврат-нанос спаковани мештани Клокота, изазвани неочекиваним поступком оца Кирила, у моменту донесоше одлуку да остану у својим домовима. Лично сматрам да је ово био историјски тренутак и богоугодно дело оца Кирила. Следећи пример мештана Клокота, који се није иселио, остала су и друга села у Косовском Поморављу.

Фото: Бранко Димовић Димески

Ђорђе Јевтић – новинар и публициста из Приштине, расељен у Нишу

Косовски Моравци, Новобрђани и Криворечани су изузетно ценили и волели оца Кирила, као, уосталом, и он њих.

Године 2011. владика Теодосије је на место оца Кирила за игумана поставио протосинђела Илариона. О тој смени постоје опречна мишљења. Званично, црквене власти су саопштиле да је он сам напустио манастир а други тврдили да је смењен зато што је био присталица рашчињеног владике Артемија.

Тада је одмах манастир Драганац напустио монах Игњатије, а Кирило је остао још неко време али је био све незадовољнији, па је 2015. године отишао из манастира у који је уложио огромну енергију, снагу и љубав. Прикључио се епархији коју је „у егзилу“ формирао владика Артемије и отишао у катакомбу манастира св. Архангела на Брезовици, на Шар Планини.

Жива из Јасеновика (на Илиндан 2. авгуса 2022. крај темеља истоимене цркве у напуштеном засеоку Бошњак код Новог Брда, разговор са њим водио аутор овог текста)

„Ви, доле из равнице нас одавде доживљавате као неуке и неписмене. Ми можда јесмо неуки за те ваше стручне и големе речи које само пуне уста и празне срце. Ми волимо просто и искрено, а срце нам је пуно и кад нешто кажемо, то је зато што је тако… тако волимо и оца Кирила. Ја нисам теолог и не разумем се у те црквене науке, ко је ту прав, ко је крив ја не могу да знам… ал запамти, једини судија је Бог. А велика је греота што он више није у том манастиру.Често је долазио код својих парохијана у посете, обилазио их, носио помоћ, питао да ли им шта треба. Код мене је знао и да заноћи и онда смо водили дуге разговоре током читаве ноћи. Сећам се да је мојој жени тада док смо причали тихо рекао да у свакој прилици изговара молитве Господње. Након што нам је принела и склонила вечеру са стола читаво време је кроз шапат понављала „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешну.“

Фото: Ризница

Јелена Јанковић – професорка српског и руског језика, срели смо се након након што је тело часног старца укопано на гробном месту у Готовиши. Док смо се поздрављали, сетила се анегдоте коју је радо поделила са нама:

„ Код оца Кирила смо увек одлазили по савет или утеху. Једном сам покушала да се изговорим како имам бебу коју дојим те да не могу да постим Велики пост. Отац Кирило ме је саслушао а онда и изустио, више у шали и кроз осмех:

„ Дете моје, и крава једе само траву па даје млеко“, прво ме је насмејао, а потом и постидео јер порука је била јасна или желиш или не желиш, између је само изговор или празнословије.

Аутор ових редова није познавао лично оца Кирила, нити му се током новинарског рада указала прилику да се сусретнем с њим.

Кренуо сам на помен вођен жељом да први и последњи пут видим човека о коме сам од људи на терену много пута чуо само лепе речи. Да макар тако одужим дуг кад већ као новинар нисам стигао. Кренуо сам на сахрану оца Кирила и пред његовим ковчегом, у знак захвалности начинио метаније.

Часни старац је, зауставивши Србе да не одлазе, зауставио све нас, окупивши вернике у цркви и око ње, вратио је и нас залутале на прави пут, подижући манстир, духом је подигао и нас. 

Сада поново лежи пред нама. Кренуо је на пут, Божјом промишљу уочи празника Кирила и Методија, ми не можемо да га зауставимо. Имао је жељу да сагради цркву на Прилепцу, месту рођења честитог кнеза Лазара. Жељу је понео са собом и градиће је на небу остављајући нама и потомцима нашим у аманет да је једног дана саградимо на земљи.

„Види како му сунце обасјава гроб“, прену ме из размишљања Соњина реченица.

„То му Господ греје постељу, нека се одмори, заслужио је“, рекох.

Сад заувек лежи пред нама и бди над нама.

Иван Миљковић

Повезани чланци

Back to top button