Zapis iz Donjeg Rečana: Šta će biti sutra ne znamo, odavde nemamo gde…

Na pet kilometara severno od Kosovske Kamenice, u selu Donje Rečane, nalazi se manstir Tamnica, tako nazvan po kuli koja je sazidana tik uz crkvu.  Prema narodnom predanju, kula je u srednjem veku, služila kao tamnica u kojoj je zatvarana i mučena neposlušna „raja“ zbog čega je više puta tokom svoje istorije rušena ali i obanavljana. Danas je crkva delimično obnovljena, a meštani čuvaju uspomenu iz dana kada je ovde bio živi manastir.

Donje Rečane je po površini i po broju domaćistava maleno selo ugneždeno u uskoj kotlini između puta i donjeg toka Krive reke. Otuda mu valjda i takvo ime. Selo broji dvadestetak domaćinsatva, a Gornje Rečane, par kilometara uzvodno, petnaestak. Selo je uvek bilo čisto srpsko, priča Bojan Stojanović koji ovde živi sa suprugom troje dece i ostarelom majkom.

„Radim u školi, imamo i prodavnicu, radim poljoprivredu i tako živimo. Malo je onih koji rade u školi ili zdravstvu koje plaća Srbija, a u kosovskim institucijama radi nešto malo Srba u Opštini Kosovska Kamenica i nekoliko njih na benziskoj pumpi i to je sve, za Srbe nema radnih mesta“, otkriva Bojan.

Iz ovog kraja mladi čim završe školu odlaze u potragu za poslom i boljim životom.

„U Kosovskoj Kamenici kada se raspiše konkurs za, recimo, 50 mesta jedva da se primi jedan Srbin i kako da deca ne odlaze?“, pita se ovaj Srbin iz Donjeg Rečana.

Selo nema školu, ono malo đaka putuje do susednog Ajnovca, a prodavnica je jedino mesto gde se meštani okupaju. Roba iz uže Srbije još uvek ne stiže pa se na policama neđe tek po koji proizvod.

„Ovo je jedina prodavnica u selu, nabavim po neki prehrambeni artikl, ono što se najviše troši i to se i proda. Za robu je teško, ima tu magacin ali sve je uglavnom bugarska ili roba iz Albanije nešto malo iz Makedonije, a naši ljudi su navikli na srpske proizvode i traže ih.

Crkvica na blagom izvišenju iznad sela nesvakidašnjeg imena privlači pogled svakog ko se ovde zatekne prvi put. Kraj nje je zvonara i kamene zidine iz kojih je iznikao hrast. Svi skupa prkose vremenu.

Naročito ponosan na podatak da je ova građevina starija i od same  Gračanice, Nikola Antić prosvetni radnik iz Donjeg Rečana, kazuje zanimljivu pruču:

„Crkva datira iz 14. veka, nazvana je Tamnica po zgradi koja se nalazila pored nje. Služila je najverovatnije da tu kaznu odsluže neposlulušni monasi, međutim, u narodu postoji i verovanje da su u njoj bili zatočeni svetovni ljudi. Najverovatnije da su u zgradi pored bili konaci pošto je ovo bio manastir“, pojašnjava Antić.

Na manjoj površini unutar crkve mogu se videti i ostaci fresaka. Meštani kažu da je pravo čudo da su se sačuvale do današnjih dana.

Crva je tokom restauratorskih radova 1996. godine pokrivena tako da je ostatak fresaka sačuvan. Ne zna se ko je ktitor manstira Tamnica ali je arhitektura svakako poslužila Kralju Milutinu kao uzor za građenje Gračanice, ponosno ističu meštani Donjeg Rečana.

Kameni temelji i ostaci spoljašnjih zidova crkve ukazuju da je ona nekada bila mnogo veća, a po debljini spoljeniz zidova građevine moglo bi se zaključiti da se možda tu nekada zaista nalazila tamnica.

Srpska sela u kameničkoj opštini ostaju prazna  

Ne treba čovek da bude mnogo pametan i zaključi da su svi toponimi slovenskog porekla što ukazuje da je ovde živelo srpsko stanovništvo. Međutim, od 1999. godine stanje se menja na štetu našeg naroda.

„Ta godina je bila prekretnica za sve. Mnoga su sela opustela. opština Kosovska Kamenica zazima teritorijalno veliku površinu i broji 65 sela. Danas su ona uglavnom pusta, a posebno ona koja su udaljenija od Kosovske Kamenice i koja su bez infrstrukture i puteva i broj Srba se ovde sveo na minimum“, priča Nikola Antić.  

Svečano na Petkovdan

Crka Tamnica posvećena je Setoj Petki, a dan uoči praznika Nikolu i njegovu surpugu Dijanu zatičemo u pripremama za slavu. Oni su ove godine kolačari pa su požurili da očiste trem u manstirskoj porti pod kojim će se posle liturgije okupiti gosti na posluženju.

„Moja supruga je sutra kolačar, tako da očekujemo brojne zvanice i goste…“, nastavlja Nikola.

Dok je krpom sklanjala prašinu sa stolova, pritom ih raspoređujući tako da tu može da se smesti što više ljudi, Nikolina supruga Dijana priča kako se potrudila da trpeza bude bogata i ispunjena slatkim i slanim jelima, onako kako se to Srbi uvek čine.

„Za domaćicu je naveće zadovoljstvo kada sprema slavu i tada se svaka posebno trudi i nastoji da sve bude i ukusno i lepo za oko“, govori Dijana.     

Domaćini ponosno ističu da u njihovom selu mladi drže do tradicije.

„Kod nas i dalje vladaju patrijahalni običaji mada je pomodarstvo uzelo maha i ovde putem medija i interneta ali se svi vrlo trudimo da sačuvamo i tradiciju našu i naš folklor“, ponosito kazuje Nikola Antić.  

Kao i ostala krivorečka sela, prazni se i Donje Rečane i taj proces je, kažu meštani, u poslednjih deset godina ubrzan.

„Ako se mi sami ne izdamo u sebe i krenemo da radimo za sebe i svoju dobrobit nemamo šta da očekumemo od drugih. Na nama je sve. Nigde nije bolje nego na svom ognjištu. Svuda je to teže, a ljudi se uvere tek kad odu,“ poručuje Dijana Antić koja je sa suprugom Nikolom i svoje troje dece odlučna da vekovnu tradiciju nastavi i sačuva na svom ognjištu.

„Naša je volja da ostanemo ovde, ponašamo se kao da je stanje normalno. Svi su nam planovi takvi da smo svoju budućnost vezali za ovo mesto. Šta će sutra biti ne znamo ali verujemo da ovde može vladati mir jer mi o odlasku ne razmišljamo“, odlučno je odgovorio Nikola Antić.  

Baš kako ga i nazvasmo na početku priče, maleno selo na istoku Kosova i Metohije i veliki ljudi u njemu koji rado svedoče o slavnoj istoriji. Njihova kazivanja potvrđuje gotovo svaki toponim novobrdske Krive reke.

Zvučna verzija reportaže emitovana na Radio Beogradu.  

I. Miljković