Zorica Šošić Maksimović, pisac iz naroda – beleži svaku patnju, radost i običaje iz zavičaja

Zorica Šošić Maksimović, rođena Pasjanka, danas živi u Kruševcu i neguje dijalekat Kosovskog Pomoravlja, tako što na njeme piše. U intervjuu za Riznicu, Šošić Maksimović otkriva da će njena četvrta knjiga biti posvećena nedavno kanonizovanoj mučenici Bosiljki Pasjanskoj.

Nije se pokolebala da piše i kada su izostali razumevanje i podrška nekih kosovskih pisaca. Da ne posustane u predodređenoj misiji, snagu su joj davali verni čitaoci i kolege pisci iz njenog kraja.

Kaže da je rodni kraj napustila samo fizički, a da istinski nikada nije prestala da misli i piše o njemu. Priče koje je kao mala slušala, neke koje je i sama znala, uredno je zapisivala i pretočila u zbirku priča. Piše pitko, ženski, a u načinu i stilu sve puca od emocija.  

Više ne živite u kraju odakle ste ponikli, ali ga istinski nikada niste napustili. Vaše živopisno pisanje o tradiciji i mentalitetu ljudi iz Kosovskog Pomoravlja jedinstvenim i karakterističnim dijalektom kojim se u ovom delu Kosova govori to i dokazuje.

Na Kosovu i Metohiji, nažalost, ne živim od 1995. god. Fizički nisam tamo, ali sve moje misli su usmerne na rodni kraj. Najviše, što je i normalno, na rodno Pasjane, koje je neiscrpni izvor za moje pisanje. Da vas podsetim, to najveće srpsko selo u Kosovskom Pomoravlju, a verovatno i najstarije. Čine ga više srpskih familija. To je jedno slikovito selo sa mnogo interesantnih događaja i priča. Bogato je mnogim običajima, tradicijom i verovanjima za koja bi mi zaista bilo potrebno mnogo vremena da bih zabeležila makar jedan deo toga.

• 

Upoređujuđi Pasjane nekada i sad, vidne su velike promene, što je i normalno, jer je došlo neko novo vreme, a sa njim i neki novi ljudi. Pasjane je u mom sećanju urezano kao jedno toplo mesto gde sam bila okružena ljubavlju svojih najmilijih, porodice i rodbine. Kako biste bolje razumeli, počeću ovako: Moje obe babe su rođene u Pasjanu. Očeva je iz familije Crnkovi, a majčina iz Matrapazovi. Majka mi je iz porodice Bujić, a otac je Šošić. Sve babine snaje, bratanice, braća, sestre, sestrići, sestričine, bile su mi: babe, dede, tetke, bate. Svi Bujići su mi bili: ujaci, ujne, majčini stričevi, dede, sve sestre i tetke. To je jedna velika familija i gde god da sam pošla selom, nailazila sam na drage ljude. Na njihovo gostoprimstvo i iskrenu ljubav. Osećala sam da sam među svojima u pravom smislu te reči. Tu količinu ljubavi i poštovanja nikada više nisam osetila, niti doživela nigde.

Koristim se dijalektom i ponosna sam na svaku izgovorenu reč

Malo je pisaca koji se odlučuju da pišu u dijalektu. Vama to odlično polazi za rukom.

Pišem na dijalektu, jer volim taj govor. I danas se tako govori u Pasjanu i u ostalim selima u Kosovskom Pomoravlju.Čuva se lepota lokalnog govora. Zašto bi ga menjali kada je to naš prepoznatljiv i zaštitni znak? Meni je žao kada vidim da se mnogi toga stide. Stide se svog dijalekta, a prihvataju tuđi jer smatraju da je drugi lepši i ispravniji. Često se zapliću u tome i ispadaju smešni jer to njima ne leži, jer ne pripadaju tom podneblju. Ja, ne pripadam njima. Koristim naš dijalekt i ponosna sam na svaku izgovorenu reč. Mogu samo da dodam da mi je žao što su vremenom nestale mnoge reči, kao što su nestali običaji i ljudi koji su bili živi svedoci svega ovoga.

U Kosovskom Pomoravlju se o tradiciji i običajima posebno vodi računa, za razliku od pojedinih delova centralnog Kosova gde su se oni gotovo izgubili.

 Da. Kosovsko Pomoravlje još uvek čuva svoje običaje. Svadbe, rođenja dece, krštanja, slave, sabori, Božić, Veligdan (Vaskrs) i svi ostali praznici se slave kao što su ih slavili naši dedovi, pradedovi. Običaji povodom smrti, sam čin sahrane i posle nje, zatim Zadušnice, sve se, uglavnom, odvija kao nekada. Naravno, došlo je i do nekih izmena, ali u suštini zadržani su svi bitni rituali za navedene događaje.

• 

Moji čitaoci su ljudi iz naroda

Čitaoci su puni hvale za vaš živopisan stil pisanja kojim vešto slikate porodične vrednosti, običaje, mentalitet ljudi ovog dela Kosova.

Moji čitaoci su ljudi iz naroda. Osećaju moje iskrene emocije i na isti način mi uzvraćaju, bez trunke sujete, ili nekog drugog negativnog osećaja. Iskreno, mnogo puta sam htela da odustanem od pisanja. Pitala bih se čemu sve ovo i ima li smisla, ali baš u tom trenutku mi stižu poruke podrške od njih. Pišu mi kako spavaju sa mojom knjigom; da su plakali, ili se smejali dok su čitali; da me je Bog odredio da sve to zabeležim i sa njima podelim…Kažem sebi, ne smeš razočarati ove ljude zbog tamo nekolicine sujetnih i ljubomornih. Onda, uzmem pero i nastavim sa pisanjem. Objavljivanjem mojih priča i na taj način sa mojim narodom delim svaku zajedničku patnju, radost i vezu sa zavičajem.

Prošle godine ste izdali monografiju „Svadbeni običaji u Kosovskom Pomoravlju početkom 20. veka“. Rekao bih da su u ovom delu Kosova i Metohije najbolje očuvani običaji u vezi ženidbe, udaje i svadbe.

Početkom 2019. godine izašla je moja treća knjiga, monografija „Svadbeni običaji u Kosovskom Pomoravlju početkom 20 veka“. Ne znam koliko su sačuvani svadbeni običaji u ostalim delovima Kosova i Metohije, ali za Kosovsko Pomoravlje tačno znam šta nije sačuvano. Nažalost, nestali su brojni običaji koje i ja pamtim. Ostali su neki, naravno presvučeni u moderno ruho. Ovom knjigom sam pokušala da otrgnem iz zaborava te običaje. Prikažem i upoznam mlade sa njihovom lepotom, kako bih probudila želju kod nekog od njih. Volela bih da naprave jednu pravu tradiocinalnu svadbu. Svadbeni opisi su jasni, čak i do detalja. Opisuju šta se događa pre same svadbe, u toku svadbenog veselja i nakon završetka svadbe. Knjiga je podeljena u sledeća poglavlja: – zagovoruvanje – blaga rakija – pročka – bela nedelja -davanje čadar – menjanje dar – gostinke – činjenje žito – mendžija i mendžika – vikanje svekrve i devojke po selu za svadbu – zamesuvanje – zaigruvanje sas sito – plakanje neveste u subotu pre svadbe – prsten – prevoz snaške u strem – igranje šareno oro – daruvanje više oganj – nošenje kanavca i previč. Samo iz ovih naslova se može naslutiti koliko su običaji nesvakidašnji i raznovrsni, a opisi kako se sve to odigrava, dočaravaju svu lepotu i bogatsvo duha meštana Pasjana. Svaki učesnik na svadbi ima svoje ime i ulogu koju mora besprekorno da poznaje i pravilno izvede kako se ne bi „posramio“ pred narodom. Neki od njih su veoma bitni. Pored mladoženje i snaške, bitni su i: svekar i svekrva, starejko, zatim kum i dever, mendžija i mendžika, sluge, momak koji štiti mladoženju, gostinke i ostali gosti, kao i rođaci i stanovnici sela. Sve njih čitaoci mogu upoznati čitajući ovu knjigu koja je bogata ilustracijama sa opisanim događajima.

Iz gore navedenih razloga, subjektivnih i objektivnih, toplo preporučujem knjigu „Svadebni običaji u Kosovskom Pomoravlju početkom XX veka” pre svega Etnografskom muzeju i Udruženjima koji su čuvari srpskog narodnog nematerijalnog bogatstva sela Pasjana, Kosovskog Pomoravlja i celokupnog srpskog naroda sa prostora Kosova i Metohije. Preporučujem je i kao priručnik svim Kulturno- umetničkim društvima koje neguju narodne folklorne igre, jer u ovoj knjizi su opisani i načini igranja, nošnje i pesme koje su se pevale na svadbama. Ovo je odlomak iz recenzije koju je napisao i mnogo pomogao da knjiga ugleda svetlost dana, čovek rođen na prostoru Kosovskog Pomoravlja, a sada penzioner koji živi u Beču, Velibor Atanasijević.

• 

Ređe odlazim u zavičaj,  jer kad odem, sve teže podnosim stanje koje tamo zatičem.

Budući da Albanci imaju običaj da prisvajaju srpsku istoriju, kulturne obrasce, pa u verske objekte (poslednji primeri su ostaci crkve u selima u okolini Kosovske Kamenice, koje su na jednoj od kosovskih televizija predstavljene kao albanske pravoslavne bogomolje) da li nameravate da u skorije vreme pišete nešto na ovu temu?

Svi mi koji smo rođeni i živeli na Kosovu i Metohiji, dobro poznajemo Albance i na šta su spremni kako bi došli do svog cilja, a to je da nam na svaki način otmu Kosovo i Metohiju. Zato me ne iznenađuje ovo prisvajanje crkve u selu Močaru. Čak, oni otkupljuju i našu narodnu nošnju. Snimaju naše pesme, igre i tako svetu prikazuju kao svoje tradicionalne običaje. Od samog početka mog pisanja kroz moje prve priče: „Smiljana“; „Prokletstvo“, zatim i kroz roman „Toda“, rodoljubivu, zavičajnu poeziju „Gde mi je duša“; „Ne ćuti Mučibabo“ ; „Gnjilansko groblje“; „Zločin u Ponešu; „Žegra“; „Kmetovce“; „Izdaja“ i druge, ukazujem na težak život i položaj srpskog življa na prostoru Kosova i Metohije u svim periodima.

U periodu pre okupacije, za vreme ratova, okupacije i progona sa vekovnih ognjišta, ali i vreme posle toga, sve do današnjih dana. Ređe odlazim u zavičaj jer kad odem, sve teže podnosim stanje koje tamo zatičem. Teško podnosim ono što tamo vidim i doživljavam. Nakon povratka potrebno mi je dosta vremena da to odbolujem.

Moji čitaoci sa Kosova i Metohije su moji heroji

Put kojim ste išli kako bi se ostvarivali kao pisac nije bio nimalo lak. Bio je trnovit, kako je naveo u recenziji vašeg prvenca „Ugašena ognjišta“ pisac Stanislav Kojić. Zašto je to bilo tako i da li je moralo da bude baš tako trnovito?

Ne znam da li je put morao biti tako trnovit. Tada nisam o tome razmišljala na taj način.Sebe nisam videla kao pisca, samim tim, verovatno, me i drugi nisu tako doživljavali. Ja sam danima pisala. Znala sam da moram sve to  izbaciti iz sebe. Mnogo toga se nakupilo. Uz mnogo suza, beležila sam događaje. Moja porodica, ljude koje sam poznavala, njihove sudbine.

Moje prve objave bile su na društvenim mrežama, bez lektorisanja, sa gramatičkim, pravopisnim ili slovnim greškama, ali sa mnogo emocija i iznošenja istinitih događaja. Te objave brzo su privukle pažnju kod tri kategorije ljudi. Prvi su čitali bez osude ne obraćajući pažnju na to kako je napisano, već šta je napisano. Oni su me bodrili da nastavim sa pisanjem. Oni su plakali sa mnom jer su u mojim pričama prepoznali deo sebe i svoje sudbine. Oni drugi su afirmisani pisci koji su se ogradili od mog pisanja. Gledali su na mene upitno. Ko sam ja i ko mi daje za pravo da pišem o tome čemu pišem. Zaboravljali su pri tom da sam ja žena sa Kosova. E, tada sam dobila inspiraciju da napišem pesmu koja najbolje iskazuje kako sam to podnela i rado bih je podelila sa vašim čitaocima.

Danju spavam,noću pišem.

Tako valja – pisci vele.

Jedini je ovo način za sve koji knjigu žele.

Ja poslušah, vredno pišem.

Nižem slova, puno reči,

samo knjigu da objavim, ništa neće da me spreči.

Al podršku ni od koga da dobijem ovih dana.

Na sopstvenoj promociji, ostah, takoreći, sama.

I pitam se zašto tako?

Pa, ja sam ih sve pratila!

Radove im pohvalila,

i srećna sam zbog njih bila,

i na svoju promociju, ko’ goste ih sve pozvala.

Al njihova podrška, ovog puta je izostala.

Tužnog srca ja se pitam:

Što li pisci samo ćute?

Da’ l imaju valjan razlog,

da se svi na mene ljute?

Zar je teško uputiti,

makar jednu reč pohvale?!

Ovoliki trud i muke,

lakše bi mi tada pale.

• 

U treću grupu bih ubrojila neme čitaoce – posmatrače.

Kada su mi neki dobronamerni prijatelji, među kojima je prvi bio pisac iz Kosovskog Pomoravlja, Blagoje Savić, ukazali na to da je dobro to što pišem i da uz malo stručne pomoći može biti jedna dobra knjiga, ja sam se tek tada uplašila javnosti. Savić mi je za izdavača preporučio kuću „Prometej“ iz Novog Sada. Poslušala sam ga. Poslala sam materijal glavnom uredniku i vlasniku, gospodinu Zoranu Kolundžiji. Ubrzo sam dobila odgovor da prihvata da stane uz moj rad.

Put je počeo da se otvara i da se u moj život pojavljuju pravi ljudi koji kao i izdavač daju svoj doprinos da knjiga ugleda svetlost dana. Uz dužno poštovanje pominjem recenzente Ljubicu Petković i mr. Slobodana Simonovića koji je uradio i lekturu i korekturu. Urađen je i prelom knjige. Ubrzo smo pronašli i odgovarajuću štampariju. Nažalost, sredstva za štampanje knjige tada nisam imala, jer sam krajem 2014. ostala bez posla, a suprug je odmah po završetku rata 1999. godine, bez najave, dobio otkaz u jednoj Kruševačkoj firmi. Obratila sam se za pomoć opštinskoj vlasti u Kruševcu. Nisu mi ni odgovorili.

Opet Blagoje Savić, savetuje da se obratim svojoj matičnoj Opštini Parteš – Pasjane i tadašnjem predsedniku Draganu Nikoliću.

Uz imejl u kome je bila napisana molba za novčanu pomoć, poslala sam i knjigu prekucanu u „Vordu“. Dobila sam odgovor da prihvataju da pomognu uz ogradu da tiraž, za početak, bude ograničen na 200 primeraka. Knjiga je izašla sredinom juna 2016. Krajem septembra, opština, uz nesebičnu pomoć Stanislava Kojića, organizuje moju prvu promociju.

Njihova zamisao je bila da to bude na Glavičici, brdu iznad Donje Budrige, gde su me čekale odštampane knjige još u 100 primeraka. Posle je sve išlo mnogo lakše.

Usledila je pomocija na Sajmu knjiga u Beogradu, koju mi je organizovao „Prometej“ na svom štandu.

U julu mesecu 2017. izlazi moje drugo izdanje „Ugašenih ognjišta“.

Poruka za sve vaše čitaoce na Kosovu i Metohiji:

Poruka mojim čitaocima na Kosovu i Metohiji jeste da su oni moji heroji. Oni su čuvari srpstva. Znam da će mnogi reći: kad toliko volim Kosovo, zašto sam ga napustila? Reći će i da je lako da sad pametujem kada sam daleko od Albaskih ekstremista i njihovog gotovo svakodnevnog terora. Ali, verujte mi. I mi koji smo otišli-sreću pronašli nismo.

• 

Piše: Ivan Miljković