Светли ликови старе Приштине: Борка Јовић, прва слепа наставница музике у Србији
Година 1905. још увек под Османлијама. Сватови су се срели на пола пута, код Бабиног Моста. Ту је заказано венчање. Јован Потић, син Поте Кампарелића, Призренца и Насте, женио је сина јединца. Јова бојаџија из приштинске Црквене махале и жена му Јелена имали су само то једно дете, Живка, кога тога дана жене. Радост неизрецива. Сватови су бројни, јер је Јова имао шест сестара: Кату, Певу, Ану, Султану, Даринку, Стојанку и још једну удату у Ристиће.
Сви мужеви су угледни Приштевци, а и бројна њихова деца били су велика свечана поворка окићених фијакера, чеза и коњских кола. У сватовима су били и Приштевци Стојановићи, господска породица младожењине мајке Јелене. Кума и старог свата са својима, уз особито поштовање возе на чело свадбене колоне. Хитали су у сусрет пријатељима који су долазили из Косовске Митровице.
Невеста је Марија, треће је дете Раке и Митре Крстић из Косовске Митровице. Старија младина браћа су Ђорђе и Петар Ракић. Њихови сватови једнако су свечани, бројни и весели.
Венчање је обављено у Бабином Мосту у славу Косовским јунацима. Цркву је подигла кнегиња Милица, после Косовске битке у част изгинулих Косовских јунака. Да ли је било свадбене трпезе или неприлика у путу, није упамћено. Морало се за обданицу стићи дома.
Причу о овом необичном венчању у славу Косовским јунацима и у част кнегиње Милице, у њеној задужбини, памте потомци Живка и Марије, по деда Јови – Јовићи из Приштине. Рађала су се деца: син Драгољуб 1906. године, други син Милутин 1909. године, а кћи Борка, рођена је 1912. године, пре почетка Балканских ратова.
Европа је била у покрету, непријатељство свуда, ратови на Балкану. Када је почео други Балкански рат, регрутују се добровољци српске војске. У чету са Косова ступа Живко, газда Јованов јединац. Оставља жену и децу родитељима на чување, док се не врати са бојишта. Али, Живко их је те 1913. године, напустио заувек.
Од Ђурђевдана, до Петровдана сви добровољци изгинули су у Брегалничкој битци. Бугари су с леђа напали чету. Старина Јован узалуд је ишао по Криволаку и поред Брегалнице не би ли нашао место на коме су пострадали и сахрањени, да упали свећу, да удари белег, али се вратио са сазнањем да су војници остали несахрањени по пољима и да се не зна место где почивају њихова тела. Мајка Јелена пресвисла је од бола и туге.
* * *
Ратови су се тек завршили. Хумке младих гробова крај цркве свети Никола у Приштини, биле су још увек свеже. Неки други војници били су ту сахрањени. О томе ће писати Бранислав Нушић 1915. године. После одслуженог парастоса сину Страхињи Бану у приштевачкој цркви, изашли су и палили свећу на гроб непознатог војника, надајући се да ће неко запалити свећу и на гробу његовог сина. Тако су свећу палиле косовске мајке и жене, па и Марија удовица Живкова. Имала је само двадесет седам година. Живели су сасвим близу цркве светог Николе, тако да су утеху и снагу добијали свакодневно уз јутарња црквена звона.
На другом крају града, на Драгодану, некад су се простирала лојза. Манојло Мане Филиповић, из Црквене махале, национални радник, (који је и окупио косовске добровољце), сахрањен је први на Драгодану, 1916. године, а тада и жена из куће Прлинчевића. Сахрањивани су на Драгодану, и војници, наши и француски, изгинули у Великом рату.
По прашњавим улицама играла су се деца. Увек у групама и различитог узраста, по сокацима и у врбацима, крај Приштевке или Велуше, старији су чували оне млађе. У многим кућама чувала се стока и живина. Гране дуда извиривале су из авлија, а често су се уздизале високо изнад дворишних зидова… Куће су окречене у бело, кречило се обавезно пред Васкрс. На многим кућама се вијорио црни барјак.
Црквена махала у Приштини била је некако господскија него други делови вароши, па су је звали још и „Варош мала“. Између два рата она главна улица према Грмији, носила је назив улица „Краљице Марије“. Диванјол са покривеном чаршијом и конзулатом био је у центру вароши. Поред цркве се налазила Митрополија при којој је дуго радила школа. Старе мајке и нане из Варош мале полазиле су недељом и за црвено слово, на Божју службу кад чују прво звоно, толико им је било близу. Оне из Диванјола морале су лепо да прошетају или да узму фијакер.
Двориште би у суботу морало бити пометено, у кући све затегнуто, умешено и спремно да дочека гошће у недељу. Снајке су морале бити приправне, јер после литургије, Диванјолке – тетке, ујне, куме и другарице, долазиле су на „поседак“, што је подразумевало кафу и мало послужење. Недеља је био дан за посете, дружење и одмор. Две снајке Јове и Јелене двориле су бројне гостинке. У овом крају живели су Хаџи Милићи, Банђијевићи, Филиповићи, Караџићи, Благотићи, Јефтићи, Лазићи, Аксентијевићи, Панићи, Јоксимовићи, Поповићи, Димитријевићи, Живићи, Трајковићи, Станимировићи, Марковићи, Фуруновићи, Костићи (потомци певачице Цвете Калуше), Јовићи…
У ваздуху се још увек осећао мирис дима, а са прашином су биле измешане честице барута, а често би се нашао и неки метак. Дешавало се да честица барута или метак упадне у ватру и изазове експлозију. Десило се то и Јовићима. Честица барута упала је у мангал са врућим пепелом. Сви су успели да се измакну осим мале Борке. Када су се прибрали од страха, панике и дима, схватили су шта се догодило. Петогодишња девојчица стајала је посута пепелом и гаром. Из једног ока текле су јој сузе, из другог је цурила крв. На рукама су је однеле, мајка и баба код доктора. Спуштале су се низ уличице према Велуши, према чесми Четири луле, па низ реку све до докторове куће и амбуланте. Марија није стигла ни папуче да обује. Трчала је босонога. Доктор је превио рану и пратио стање девојчициног ока наредних дана. Временом, рана се засушила и девојчица је навикла да се сналази у простору захваљујући савршеном слуху. Пролазило је време, а 1920. године је доктор предложио мајци да одведе девојчицу за Београд на детаљан преглед.
Тако је удовица Марија оставила два сина на чување свекрви Јефимији, другој жени деда Јовиној, а са Борком и мало нужних ствари кренула на пут ка Београду. На прегледу је установљено да је очни живац „прегорео“ и да нема наде за било какво побољшање. Следовао јој је вечити мрак. Зато је доктор Нешић предложио мајци да остави дете у нову школу са интернатом у Земуну код Вељка Рамадановића, јединог педагога оспособљеног за рад са глувонемим и слабовидим, слепим особама. Он је у Бизерти учио војнике који су у рату остајали без слуха и вида од 1917. године. Када се рат завршио, отворен је Дом слепих „Краљ Александар Први“ у Земуну. Вељко Рамадановић био је први учитељ и управник школе. Код ујака Вељка долазила је девојчица Милица па су се Милица и Борка спријатељиле. Када се Милица много касније удала за Руса Наумов Владимира Сергејевича, шумарског инжењера, доселила се у Приштину. После Другог светског рата предавала је географију у приштинској Гимназији. Посећивале су се увек када су биле у прилици. Пријатељство је било за цео живот.
Мала Борка била је међу првим ученицама ове школе. Одвојена од куће и породице, навикавала се на рад и ред у школи и дому где је све било прилагођено способностима ученика и све је беспрекорно функционисало Временом се зближила са осталом децом, а најбоља пријатељица постала јој је Вангелија Сурчева из Струмице, будућа чувена пророчица Ванга. Мајка је свакога дана обилазила Борку и пратила њено навикавање на нову средину.
Марија је на наговор доктора Нешића који је лечио Борку, одлучила да упише Бабичку школу која је, после свих ратова, обновила рад у Београду. Од Земуна до Београда и обрнуто, дуго се путовало баржама јер мостова није било. Али, мајка се борила.
Када се вратила у Приштину 1922. године, Марија Јовић је била прва и једина школована бабица. Мучила се, али се није жалила. Бабица Марија је на воловским колима, чези, фијакеру, стизала увек и на време тамо где је требало. Долазили су по њу у свако доба дана и ноћи. Њену свеску у којој је било забележено 10000 имена, односно порођаја, дуго су чували њени потомци. У вароши су их прозвали „Бабичини“.
У Софалији је обавила много порођаја, а исто тако крстила је пуно те деце. Била је близу цркве, па су лако могли да је нађу. Ако кум из неких разлога није стигао у заказано време,бабица је држала дете. Са синовима је зидала нову кућу. Хармонично је живела са свекрвом Јефимијом коју су звали Мона. И ако није била биолошка мајка, ова богољубива Призренка била је вољена и поштована, тако да је варош узимала за пример: „ Благо њеној души, оплакали је као да их је родила“…
Борка је са одличним успехом завршила основну школу и нижу музичку. Пошто је имала изузетан таленат, по савету професора, уписала је средњу, а затим и Вишу музичку школу са видећом децом у Београду. И даље је свакога дана бродом ишла за Београд и натраг. Вредно је учила и понесено свирала клавир. Често је у школи својим друговима и млађим ученицима приређивала концерте. Док је свирала, лице јој је било светло. Њен унутрашњи свет био је пун лепоте, доброте и љубави. Цитирала је Бетовена говорећи да је музика откровење, лепше од сваке филозофије и мудрости. Говорила је да је уметност вечито таласање које оплемењује човекову душу и развија смисао за све што је лепо и узвишено. На њеној дипломи Музичке школе, међу многим потписима препознајемо потписе познатих композитора и педагога Косте Манојловића и Јосипа Славенског.
Када је завршила школовање, логично је било да потражи посао и логично је било да остане ту где су је познавали и волели, у Дому слепих „Краљ Александар Први“, у Земуну. Начелник Министарства за социјалну политику и народно здравље Љубомир Хофмановић је 1932. године на свечаности, уз све похвале, прочитао декрет о постављењу Борке Јовић за прву слепу наставницу музике. „Ви нисте ни у чему заостајали од оних који имају чуло вида. До сада су Вас васпитавали, а од сада ћете Ви бити васпитач других, оних чију радост, задовољство, бол и тугу можете само Ви да осетите, да разумете ону потајну патњу у њиховим душама и да у њихове очи које не виде уносите животну ведрину и оптимизам“, рекао је тада начелник Хофмановић. (Све је забележено у Политици од 17. априла 1932. године.)
Тако је и било. Октобра 1932. године Борка је потписала Заклетву:
„Ја Јовић Борка, чиновнички приправник у Дому слепих у Земуну, заклињем се свемогућим Богом, да ћу владајућем Краљу Југославије Александру Првом бити веран и да ћу дужност своју по законима и законским наредбама тачно и савесно вршити- Тако ми Бог помогао“.
Следећих тридесет година Борка је била наставник и васпитач деци која су кроз музику видела светлост и водећи се њеним примером излазили из мрака несигурности и болести. Водила је школски женски хор који је имао успешне наступе у многим генерацијама. Њене успешне ученице имале су соло наступе. Радила је у школи све до пензионисања као изузетан педагог. Родитељима и деци је поред знања и љубави уливала оптимизам. Живети са овом болешћу достојанствено, без комплекса, било је могуће.
Боркина другарица из детињства, тада већ надалеко позната видовита Ванга, дошла је из Бугарске да посети своју школу у Земуну. Одмах је питала за Борку и друге другарице.
Са посла је Борка одсуствовала једино двадесет дана 1936. године, када је учествовала на Конгресу за слепе, у оквиру прославе Сто педесет година Завода за глувонеме у Прагу. Тада је покренута иницијатива за оснивање Свесловенског савеза удружења наставника за дефектну омладину.
Борку Јовић одликовао је за ревносну службу 1940. године Златном медаљом Краљ Петар II Карађорђевић и краљевско намесништво. Одласком у пензију добила је и мали стан у Земуну.
После Другог светског рата, Удружење слепих Југославије покренуло је иницијативу за оснивање Обласног одбора слепих за Косово и Метохију. Борка је у Београду спровела потпуну процедуру и организовала само оснивање Одбора у Приштини. Суграђани су је поштовали и волели. Чланови Одбора су јој веровали.
Преко лета, за распуст, одлазила је у Приштину, „на ферије“, како је говорила. Била је организована у свему. Имала је план којим ће редом и када посећивати родбину. И Милицу Наумов. Свакога је по гласу препознавала и свакоме се истински радовала. Радовала се и када су њој долазили у посету. Док је била у школи, имала је једну собу у интернату, у згради за професоре. Брат је долазио са породицом. Тада би он преспавао на поду, а деца у импровизованој постељи на клавиру.
Незаборавна су сећања на те теткине излете и шетње. Она би унапред испланирала шетњу до зоолошког врта, Кошутњака и Авале. Одлично се сналазила у простору. Посећивали су је Приштевци, студенти пољопривреде Бора Васић и Момчило Лазић као и њени Ракићи, када је већ била у пензији и имала свој мали стан. Радовала им се, спремала ручак, свирала им, дуго су разговарали о завичају и успоменама. Била је богата духом и пријатне спољашњости. Ближи су јој саветовали да се уда, да има децу. „Ја већ имам, имам шесторо од браће и сва ова деца коју учим су моја“, одговарала је смешећи се.
Борка је тихо напустила овоземаљски живот 1991. године и преселила се у Божанску светлост. Сахрањена је у Приштини, по својој жељи, поред мајке Марије. Од ње се топлим речима опростио Драгољуб Морачић, познавалац духа ондашње Приштине, хроничар живота и радо виђен гост у приштинским домовима. Верица Томановић, рођена Јовић, братаница Боркина, након годину дана је по теткиној жељи и тестаменту, школи за слепе „Вељко Рамадановић“ у Земуну, предала Боркин клавир марке “Pappenberger”. Боркина диплома, признања и документација, музичка литература и ноте, све је такође предато овој школи. Верица Томановић, наследила је од тетке љубав за музику, па је и сама била наставник и музички педагог. Верица Томановић, рођена Јовић, ауторизовала је овај текст, уступила фотографије и документацију.
Пише: Радмила Тодић Вулићевић
