Косметско лето: Међ’ Булкама и Божуровима у Приштини, са расељенима у Бабљаку, под Шам – дудом у Пећаршији, поносни пред Грачаницом и на Газиместану

Круна свих путовања прими се у манастиру Грачаница. Причешће као лек. Трпеза и љубав монахиња. Осећај да сте се вратили код куће. Осећај да никада нисте одлазили одавде.

Булка је млађа сестра Божурова. Божур је цветао у мају кроз приштевачко гробље. Булка је у јуну зацрвенела косметско поље.  Све док поглед досеже и поље љуби небо- булке боје видик.

Путовали смо за Приштину за светог Николу. Дочекује нас Црквена махала, цвеће у црквеној порти, мноштво пуцкетавих свећа у припрати и мирис тамјана у цркви. Дочекују нас и они који увек стигну пре нас, наши суграђани, а Београђани. Већина се никада неће тако представити. Ту су и они постојани чувари, укорењени у околним селима. Они су углавном и домаћини славе. Отац Станиша брине, саветује, служи. Док свако са сваким проговори, док сећање, осмех и поздрав разменимо, дође време да идемо даље.

Гробље у шуштању лишћа и побожној тишини. По Јеванђељу смо сви живи, ми који смо дошли и они који су нас дочекали. Леп дан, лепо очишћено гробље. Кадимо и палимо свеће. Узалудно тражимо гроб жене која је преминула у години пред бомбардовање. Њен син, тада малени дечак дошао је први пут. Не можемо да нађемо хумку његове мајке. Насумце пали свећу на благо уздигнутој трави.

За Спасовдан је стигао Појас Пресвете Богородице у Храм Светог Саве у Београду. Били смо да се поклонимо. Ова прилика се не пропушта. Ова благодат се прима једном у животу. Није далеко Београд. Непрегледне колоне данима, поређана беби колица испред Храма. Литургија не омета поклонике нити они литургију. Нестварно изгледа наше стрпљење, песма у ноћном кретању непрегледног ланца Врачаром. Сусрет са непознатом Весном у инвалидским колицима која је стигла из Берлина и са монахињом из Грачанице. Дани су се низали у коленопреклону Часном Појасу Пресвете Богородице пробуђених православаца, оних који су будни увек били, оних који су радознали, сумњичави и залудни. Сви у једној колони.

У међувремену смо славили Свету Тројицу: Први дан, недеља- Бабљак, други дан Липљан, трећи дан Ливађе. Друга три села у свом дугогодишњем поретку. Па трећа три у свом и тако сви, по три, у ланцу. Грачаница у пуном сјају слави литијом и водоосвећењем. После исплетених венчића, трава остаје читав дан.

Бабљак је некада био српско село. Сабор је био велики некад, сећају се старији. Долазили су мештани села Рабовце, Косин, Трн и других… Један хармоникаш из Ливађа увек је свирао. Млади су се хватали у коло, а  после овог сабора склапани су и многи бракови. Долазило се на воловским колима и бициклама. Свака кућа била је отворена за госте, знане и незнане. Ранко Денић седи испред цркве и гледа у врхове Шар планине. Сваког јутра будио се погледом на Љуботен, па сада тугује. Није далеко отишао, живи у Добротину, али што више стари то више жали за оном сликом.

Домаћин бројном окупљеном народу као мештанин је Срба Јовановић који овде живи са својом супругом. Домаћин је и млади отац Трајко Влајковић, парох Урошевачки. Домаћин Хране, који је припремио славски колач и жито, али и богату трпезу за присутне госте, предаје пола колача наредном слављенику који већ неколико пута преузима овај богоугодни дар славског домаћина.

 Овде је и породица, у пуној свечаности која је донела своје новорођенче да буде крштено у цркви у којој је крштен и његов отац.

У Липљану сутрадан је слава и други дан Улпијана феста који већ другу годину за редом приређује праву магију документарних филмова о животу Срба широм Косова и Метохије. Разноликост тема и садржај филмова не може се препричати као ни амбијент испред старе црквице Ваведење Пресвете Богородице, из 14. века. Амбијент је савршено допунила сасвим необична изложба радова Зорана, Занка Поповића са Брезовице и његовог сина Божидара.

Поред црквице Ваведења осветљена је и отворена велика нова црква посвећена мученицима Флору и Лавру, коју је подигао краљ Александар Карађорђевић. Тако је испунио обећање које је дао 1915. године. Тада, приликом повлачења, краљ Петар и регент Александар нису могли да прођу воловском запрегом кроз теснац на путу. У селу Коњух, војска је поставила експлозив да би ослободила пролаз.  Од јаке детонације урушен је кров цркве Ваведење па је изговорено обећање :“Ако се живи  вратимо…саградићемо нову и већу…“ И саградили су је 1934. године. Црква је живописана после више деценија тек пре неколико година. Приложници су били мештани и знани и незнани добротвори.

О Добротину, месту добрих људи, прича застаје код Милована Рашића (1872.-1969.) учесника свих ратова, од Балканских, Церске битке до Првог светског рата.Био је Милован рањаван и одликован, али одликовања нису сачувана.

Звоно на цркви Свете Недеље у Батусу

Милован Рашић је био надалеко чувени видар за преломе. Лекари из Приштине слали су код њега своје пацијенте. Летвицама је имобилиасао ногу или руку, још памте  они које је лечио. Од  Ђурђевдана до Митровдана Милован је живео у колиби, у винограду. Неговао је лозу,  сабирао добар род грожђа, али и слатке лубенице. Никоме није допуштао да сам бере плодове, већ је он лично свакоме поклањао према њему знаном реду. Једном недељно долазио је кући да се окупа и пресвуче. Најстарији унук Вукосав-Вуле, доносио му је ручак свакога дана у исто време. Вуле чува успомену и приповеда. Деда је имао три сина и две кћери. Сви су га поштовали. У другом светском рату борио се његов син Живојин, који је умро од пегавог тифуса.

Милован је имао сестру Зару Филић удату у селу Смолуша. Како Зара и њен човек нису имали деце, она је одлучила да поклони звоно за цркву свете Недеље у Батусу. На путу за Батусе, у Добротину Зару су зауставили Милован и клисар добротинске цркве. „Када у Батусу буде лупало звоно, нећеш моћи да га чујеш, а ако буде лупало у Добротину чућеш га увек“- убедили су Зару и тако је звоно остало у цркви светог Димитрија у Добротину. Оно је било постављено на бресту поред цркве све до 1972. године, када је премештено на данашње место. Бравар Јордан Глигоријевић руководио је радовима као искусан мајстор, а сви су помагали како су умели и могли.

Међутим, Зара је поставила један необичан услов када је поклонила звоно. Тражила је да звоно читав дан звони онога дана када она буде отишла на вечни починак. Тога дана, многи Добротинчани који нису знали да је починула Зара Филић из Смолуше, крстили су се и шапутали своје чуђење- како се то клисар толико напио да чука звоно читав дан.

Видовдан у Грачаници и на Газиместану

Видовдан смо обележили литургијом у Грачаници и парастосом на Газиместану. Јесте било топло и јесте било много народа и камера је пуно било. Нешто се не може испричати, туга, достојанство, трпљење и трајање  снимљени су бројним камерама.

У мноштву оних који одлазе са Газиместана јер су гости и оних који се спуштају низ пут па се враћају према косовским селима, упознајемо необичну, посебну личност. Доктор Милан Лекић, специјалиста за нуклеарну медицину, враћа се из Америке 1991. године, на позив свога оца. Одлази на хрватско ратиште, јер су очеви корени из тих крајева. Када је пробијен Коридор, прелази у Републику Српску. Ту формира болницу при штабу војске РС. Дешавањима на Косову и Метохији доктор Лекић стиже у свој завичај. Учествује у оснивању болнице у Лапљем Селу и обнављању КБЦ Приштина у Грачаници. Био је заменик директора.

Невидљиви наш савременик, познат у свету али не и у свом крају, по својој жељи и очевом благослову, кућу и имање жели да поклони манастиру Хиландар на Светој Гори.  Процедуре и препреке су бројне, али, до сваког циља се једном дође. Важно је неодустајање.

Мироносице су без страха ишле за Христом и прве објавиле Његово Васкрсење. У  првим данима јула, чланице Сабора Кола српских сестара путовале су по плодној Метохији и равном Косову. Ходочастиле су, обилазиле манастире и цркве, повратничка села и сироте породице. По оном реченом „да не зна левица шта чини десница“даривале су где треба. Сусрети  необични, животне приче нестварне. У Видању, повратничком селу код Клине младе жене држе пансион за смештај путника. Скромно, удобно и толо примљени гости пожеле да поново дођу.  Мироносице су дошле по други пут.

Осојане, повратничко село  сада има вртић, цркву и школу. Има и Ђедов сабор у августу, у знак захвалности митрополиту Амфилохију. Он их је посећивао и бодрио када су се већ 2001. године вратили у спаљено село и живели испод шатора док им куће нису направљене.

У Витомирици црква посвећена светом Луки и у њој одважна учитељица Момирка. Одлазила, враћала се, па опет спасавала ђецу, боловала, оздравила и сада чува цркву, гради конак и живи сама. Са Господом и гробљем у првом комшилуку. „Живи су они“… подсећа Момирка.

У Будисавцима манастир из 15. века, задужбина Јелене Дечанске, сестре светог Стефана Дечанског.  У њему времешна молитвеница, мати Матрона не мери време… Дошла је давно, довела је Ефросинија, блаженопочивша игуманија Грачанице, из истог су краја. И мати гради гостопримницу. Помаже јој у цркви жена из Ђураковца „Родило ми се унуче после двадесет пет година“, поносно вели она.

У Манастиру Гориоч путнице дочекује  осликани свети Никола приказима из житја. У Дечанима након литургије, помазивања и послужења на тераси, враћају се да се провуку испод ћивота Светог Краља. За здравље. За лепоту творевине. Из захвалности за ово лепо ходочашће. За Љубав коју изобилно примају.

У Пећкој Патријаршији чудотворна икона Пресвете Богородице, Пећке Краснице. И историја, исписани векови, преко гробница наших архимандрита, митрополита, игумана. Мајчици Божјој овде се само благодарност приноси, јер Она зна шта коме треба.

А треба нам само мир, смирење и трајање ове благодети.  Благодет је испод Шам дуда који је пун црних дудиња. Боји нам длан док уберемо макар један плод, да пробамо. Архиепископ Сава други засадио га је половином 13. века, када је из области Шам у Сирији донео садницу. По предању, Арсеније Чарнојевић је 1690. године испод овог дуда сазвао сабор на коме је донета одлука да српски народ крене у велику сеобу према Војводини.

Круна свих путовања прими се у манастиру Грачаница. Причешће као лек. Трпеза и љубав монахиња. Осећај да сте се вратили код куће. Осећај да никада нисте одлазили одавде. Све ваше жиле су ту, све  добро у вама стечено је овде, овде је почетак и крај. Све што су Мироносице поделиле, поделила је сама Рука Мајке Божје и све што није изречено довршаваће се у наредним доласцима… Из Канаде, Лондона, Пожаревца, Новог Сада, Шамца, Куле, Ужица, Херцег Новог, Подгорице, Берана, Бјелог Поља, Петровца на Млави, Чачка, Ваљева, Крушевца, Крагујевца, Ниша, Пећинаца, Милошевца,  са поздравима из Беча и Париза, Мироносице ће примати благослов митрополита Теодосија. Наставиће да добротворе и ходочасте путевима и делима својих часних претходница које су кренуле овим стазама пре 123 године.

Пише: Радмила Тодић Вулићевић