Ауторка књиге „Зовем се Вера“ за Ризницу: Одрасли су заборавили да гледају свет око себе
Као друштво смо склони да не видимо, не само децу без родитеља, не видимо ни децу са посебним потребама, не видимо ни сиромаштво, не видимо ни глад… Можда окрећемо главу јер осећамо немоћ. Девојчица Вера може да нас научи како да променимо систем.
Свако од нас је у неком делу живота познавао или чуо за „Веру“. Да ли смо је и у којој мери разумели или осетили емпатију према девојчици коју живот није мазио запитаћемо се након што прочитамо књигу Јелене Тасић „Зовем се Вера“. Уочи другог издања ауторка је говорила за Ризницу и открила шта је „Вера“ желела да поручи остатку света.
После прочитане књиге мој је утисак да је „Вера“ једино овако могла да буде написана и да се једино тако верује њеном лику. Колико је дуго „Вера“ сазревала у теби?
Вероватно 30 година. Вера је спој искустава, посредних и непосредних. Књига није о мом одрастању, али јесте о ситуацијама на које сам током одрастања наилазила. Моји пријатељи би рекли да превише допуштам да, наизглед, небитне ситуације утичу на мене, али ја бих рекла да само запажам ствари. Запажам шта се дешава око мене док живим свој живот и не могу да га живим независно од тих дешавања.
Шта је сажето и шта се све крије у имену главне јунакиње?
Књига има, да се тако изразим, два нивоа. Један је онај дечји. Он је о девојчици о чијем животу сазнајемо кроз слику свакодневних догађаја. Девојчица се зове Вера јер упркос животу какав живи она је позитивна и борбена. Међутим, постоји и други ниво. За нас, одрасле. Он је о вери као таквој. Некако сви верујемо када нам је тешко, када имамо неки проблем. А где је наша вера када нам је лепо, када смо срећни? Тада је заборавимо, зар не? Како се осећа наша вера када је заборављена? Можда је, упркос томе, позитивна и бори се баш као и девојчица из књиге.
За разлику од њених вршњака Вера је рано одрасла. Много је девојчица и дечака у овој земљи исте или сличне судбине. Како се наше друштво односи према њима, колико су они видљиви за систем?
БИОГРАФИЈА
Јелена Тасић је рођена 25.10.1990. године у Задру. Дипломирала је филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а потом је мастерирала предузетништво на УНЕСКО катедри Универзитета у Новом Саду. Њена прича „Клацкалица“ објављена је у збирци кратким прича за децу „Читам, пишем, растем“ у оквиру конкурса Креативног писања. Ауторка је књиге „Зовем се Вера“ у издању Талија издаваштва.
Иако су деца попут Вере мањина, они су бројни. Потребно је наћи начин да се не маргинализују. Не треба правити табу од свега што је другачије од шаблона на који смо навикли. Шаблон је ионако досадан, зар не? Као друштво смо склони да не видимо, не само децу без родитеља, не видимо ни децу са посебним потребама, не видимо ни сиромаштво, не видимо ни глад… Можда окрећемо главу јер осећамо немоћ. Девојчица Вера може да нас научи како да променимо систем. Она не окреће главу, ничему и никоме. Не треба ни ми да је окренемо. Треба да видимо. Сви смо различити. Хајде да сви видимо и да поштујемо различитост код другога. Различитост је лепа. Маргина није. Зато нико не заслужује да се нађе иза маргине.
Кoја је предност писања за децу?
Да бисте писали за децу потребно је да баш будете отворени за критику, јер су деца искрена. Код њих нема лажи. Свиђа им се или им се не свиђа. Када пишете за децу, покренете оно дете у себи. Покренете искреност. И тек тада видите колико је мало искрености у свету. Видите колико је свет лажан, а то је оно што га чини компликованим.
Које су то поруке које и деца и млади пре усвајају од одраслих?
Деца уче посматрањем. Оно што виде лакше запамте од онога што чују. Одрасли су заборавили да гледају свет око себе. Лакше памте оно што чују од онога што виде. Због тога су деца свеснија света око себе. Одрасли су креирали сопствени, лажни свет до којег је теже допрети. Ако вас не пусте у свој свет, онда и не постојите. Због тога одрасли слабо осећају емпатију. Некад је осете према ближим људима. Све зависи колико су велики свет креирали.
Да ли кроз лик Вере у свом књижевном првенцу тражиш помиловање за сву децу које живот није мазио?
Тражим помиловање. Тражим срећно детињство за свако дете. То треба да буде обавеза свих нас, одраслих.
И. Миљковић