Autorka knjige „Zovem se Vera“ za Riznicu: Odrasli su zaboravili da gledaju svet oko sebe
Kao društvo smo skloni da ne vidimo, ne samo decu bez roditelja, ne vidimo ni decu sa posebnim potrebama, ne vidimo ni siromaštvo, ne vidimo ni glad… Možda okrećemo glavu jer osećamo nemoć. Devojčica Vera može da nas nauči kako da promenimo sistem.
Svako od nas je u nekom delu života poznavao ili čuo za „Veru“. Da li smo je i u kojoj meri razumeli ili osetili empatiju prema devojčici koju život nije mazio zapitaćemo se nakon što pročitamo knjigu Jelene Tasić „Zovem se Vera“. Uoči drugog izdanja autorka je govorila za Riznicu i otkrila šta je „Vera“ želela da poruči ostatku sveta.
Posle pročitane knjige moj je utisak da je „Vera“ jedino ovako mogla da bude napisana i da se jedino tako veruje njenom liku. Koliko je dugo „Vera“ sazrevala u tebi?
Verovatno 30 godina. Vera je spoj iskustava, posrednih i neposrednih. Knjiga nije o mom odrastanju, ali jeste o situacijama na koje sam tokom odrastanja nailazila. Moji prijatelji bi rekli da previše dopuštam da, naizgled, nebitne situacije utiču na mene, ali ja bih rekla da samo zapažam stvari. Zapažam šta se dešava oko mene dok živim svoj život i ne mogu da ga živim nezavisno od tih dešavanja.
Šta je sažeto i šta se sve krije u imenu glavne junakinje?
Knjiga ima, da se tako izrazim, dva nivoa. Jedan je onaj dečji. On je o devojčici o čijem životu saznajemo kroz sliku svakodnevnih događaja. Devojčica se zove Vera jer uprkos životu kakav živi ona je pozitivna i borbena. Međutim, postoji i drugi nivo. Za nas, odrasle. On je o veri kao takvoj. Nekako svi verujemo kada nam je teško, kada imamo neki problem. A gde je naša vera kada nam je lepo, kada smo srećni? Tada je zaboravimo, zar ne? Kako se oseća naša vera kada je zaboravljena? Možda je, uprkos tome, pozitivna i bori se baš kao i devojčica iz knjige.
Za razliku od njenih vršnjaka Vera je rano odrasla. Mnogo je devojčica i dečaka u ovoj zemlji iste ili slične sudbine. Kako se naše društvo odnosi prema njima, koliko su oni vidljivi za sistem?
BIOGRAFIJA
Jelena Tasić je rođena 25.10.1990. godine u Zadru. Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a potom je masterirala preduzetništvo na UNESKO katedri Univerziteta u Novom Sadu. Njena priča „Klackalica“ objavljena je u zbirci kratkim priča za decu „Čitam, pišem, rastem“ u okviru konkursa Kreativnog pisanja. Autorka je knjige „Zovem se Vera“ u izdanju Talija izdavaštva.
Iako su deca poput Vere manjina, oni su brojni. Potrebno je naći način da se ne marginalizuju. Ne treba praviti tabu od svega što je drugačije od šablona na koji smo navikli. Šablon je ionako dosadan, zar ne? Kao društvo smo skloni da ne vidimo, ne samo decu bez roditelja, ne vidimo ni decu sa posebnim potrebama, ne vidimo ni siromaštvo, ne vidimo ni glad… Možda okrećemo glavu jer osećamo nemoć. Devojčica Vera može da nas nauči kako da promenimo sistem. Ona ne okreće glavu, ničemu i nikome. Ne treba ni mi da je okrenemo. Treba da vidimo. Svi smo različiti. Hajde da svi vidimo i da poštujemo različitost kod drugoga. Različitost je lepa. Margina nije. Zato niko ne zaslužuje da se nađe iza margine.
Koja je prednost pisanja za decu?
Da biste pisali za decu potrebno je da baš budete otvoreni za kritiku, jer su deca iskrena. Kod njih nema laži. Sviđa im se ili im se ne sviđa. Kada pišete za decu, pokrenete ono dete u sebi. Pokrenete iskrenost. I tek tada vidite koliko je malo iskrenosti u svetu. Vidite koliko je svet lažan, a to je ono što ga čini komplikovanim.
Koje su to poruke koje i deca i mladi pre usvajaju od odraslih?
Deca uče posmatranjem. Ono što vide lakše zapamte od onoga što čuju. Odrasli su zaboravili da gledaju svet oko sebe. Lakše pamte ono što čuju od onoga što vide. Zbog toga su deca svesnija sveta oko sebe. Odrasli su kreirali sopstveni, lažni svet do kojeg je teže dopreti. Ako vas ne puste u svoj svet, onda i ne postojite. Zbog toga odrasli slabo osećaju empatiju. Nekad je osete prema bližim ljudima. Sve zavisi koliko su veliki svet kreirali.
Da li kroz lik Vere u svom književnom prvencu tražiš pomilovanje za svu decu koje život nije mazio?
Tražim pomilovanje. Tražim srećno detinjstvo za svako dete. To treba da bude obaveza svih nas, odraslih.
I. Miljković