Бољевац, село у коме је кречарска традиција утихнула

Последња кречана у селу угашена је 2005. године. Овде је до рата готово свако од педесетак домаћинстава бавило се кречарством.

До Бољевца, старог српског села растегнутог у десетак махала у побрђу иза Косовске Каменице и Новог Брда, стиже се кривудавим макадамом са којих су кише и снегови спрали туцаник направивши пут од милион ударних рупа.  

„Пут нам је велики проблем. Нема асфалта. Ко има „Ладу ниву“, боље пролази, а ови који имају мања кола тешко се пробијају до села путевима из правца Новог Брда и Косовске Каменице. Нарочито је тешко зими, кад завеје снег,“ жали се Срећко Тасић из бољевачке  махале Мрамор.

Када живите у планинском крају онда је пут за вас од животне важности, нарочито у дугим зимским данима када уме да завеје до кука, а вас до лекара, прве продавнице или најближег асфалтног пута деле километри. За ове горштаке то су муке с којима се редовно сусрећу.

Преостали Срби у Бољевцу, њих око стотину, живе у 27 домова разбацаних по околним брдима и падинама.

„Било нас је много више.  Данас у школи имамо двоје ученика. По томе можете да закључите како овде ствари стоје“, причају мештани.

Нова школска зграда, али је деце све мање, фото: Ризница

Пре 16 година угашена и последња кречана

Породица Срећка Тасића била је власник последње кречане у месту где је печење кречњака вишевековна традиција. Када би могле да проговоре, урушене камене зидине сигурно да би испричале колико је у сваки грумен креча, уложено сељачке муке и зноја. Нажалост, креч није успео да се наметну савременом тржишту па су га тако нови материјали истиснули из грађевинарства.

Срећко Тасић, фото: Ризница

„Креч је здрав јер је природан“, прича Срећко и додаје:

„Ја сам кречану угасио негде 2005. године. Иначе, до пред рат радили смо одлично. Од око 50 домова у нашем селу, у то време, само седам – осам није имало кречане. Овде у Бољевцу се живело од продаје креча, пољопривреде, сточарства али и од рада у руднику Ново Брдо,“ присећа се Тасић.

Додаје да је то било златно време када си тракторску приколицу пуну кречом могао да продаш за неколико сати, а да и не стигнеш до пијаце у Косовску Каменицу где си се упутио.  

„Кад бих данас производио креч једну приколицу не бих могао да продам за годину дана и то да идем по читавом Косову“, прича Тасић.

Хлеб зарађен од креча је са девет кора, а посао је тежак готово као и онај у руднику.

„Мукотрпан је то посао. Најпре мора да се вади кречњак, кога има доста у овом нашем крају. Онда се он натовари на кола, некада са воловима, а касније трактором довозили из планине до кречане,“ присећа се Срећко и наставља да верно преноси тајну кречарског заната.

Зидање кречане је такође мукотрпан посао и изискује време. Такође ни њено ложење али и цео процес производње није ни мало лак постао“, прича Срећко.

Он данас живи од пољопривреде. У слободно време сакупља лековито биље кога у Бољевцу и околини има у изобиљу.

Једна од напуштених кречана, фото: Ризница

Сточара у селу све мање

У Бољевцу се добро живело и од сточарства. Данас, нажалост,  више није тако. Због учесталих крађа стоке, нарочито после рата, у крају чувеном по пашњацима крупна стока је постала реткост. Пропланци се више не беле ни од оваца, тек се по која коза или овца могу видети у сеоском атару.

 „Ја имам две краве и неколико козе. Пре неку годину су нам украли краву и јуницу, ал` после нам дали две краве. Не исплати се да се чува стока. Ете, на пример скоро смо продали два телца за 600 евра. Није то голема пара, кад израчунаш колико треба да уложиш, колико мора да с`работаш само за тија два грла,“прича Слободанка Максимовић (78).

Срели смо је на улазу у бољевачку махалу Мрамор, где је са сином и две унуке „пребирала“ овогодишњи род пасуља.

„Неје родило добро овуј годину. Остаја доста зелен пасуљ,“ жали се она док посматра унуке како брзо младалачким рукама, чипкају и одвајају зелене и зреле махуне од суве стабљике.

Слободанка Максимовић, некада је било боље

Умрли људи – изумрли обичаји

Слободанка се присећа своје младости и тренутка када се удала и први пут дошла у село. Имала је тада 20 година.

„Удала сам се на Ђурђовдан, такој што сам побегла од куде таткову кућу.  Имало млого више људи тад. Сад народ разотишо, куј куде. Мало нас остало. Отишли људи за бољи живот. Овде најпрво лош пут, а после и лекар га нема,“ прича Слбододанка онако како говоре сви у овом селу, несвесна да тако чува мало богатство од заборава, дијалект који се расељавањем и одласком младих из новордске Криве реке, нарочито после рата, сасвим сигурно губи и одлази у заборав.

 На питање како се некада живело у Бољевцу времешна жена одговара:

„Млого се работало дете, све ручно се радило. Несу имале машине ко сад што има. Жито се жњело сас срп. Сас једну руку држиш срп сас другу фаћаш сноп и такој жњијеш. Моморуз се жњеја ручно, љуштија се ручно, али имали повише људи па се помагали међу собе. Радило се, али некако по је било срећно време. Жене имале по више посо и у кућу и у поље. Млого се радило, али људи су имали навику да радив, па им неје било тешко, јер било такво време. Ако га сработаш има да имаш и да једеш и да пијеш, ако не трпиш гладан“, прича Слободанка.

Фото: Ризница

Додаје да се радо присећа старих времена. Каже да јој је свекар био газда и да је свадбу направио убрзо пошто му се син оженио, након непуних 15. дана, што је у то време било готово немогуће.

 „Тад се снашка и младожења возили у ћезе. Свадбе се правиле куд кућу, не по овија рестроани и кафане ко сад. Свадбе су трајале по два три дана. Музику свирали цигањи, ударали у гоч и дували у зурле. Снашке се обуковале у ношљу, реске, колан, перчин. Такој су и мене обукли. Имао и обичај, кад дође снашка у кућу, гази по ћилим, па младожења гурне неку кофу пуну сас  воду која се стављала на ћелим и расипе је. Нема сад тој више синко. Изумрли ти старински обичаји“, прича Слободанка.

Бистра, хладна вода из кладенца

На путу до Бољевца, али и готово у свакој махали више је извора. Онај ко први пут дође овде не може а да не примети бели чесму крај пута. Саградили су је мештани и сада брину о њој. Крај чесме уредно поређане чаше, за уморне путнике који туда прођу да се расхладе питком планинском водом у време летње жеге.

Старе липе крај мале сеоске цркве

У Бољевцу постоји црква Светог Пантелејмона. Нико у сели не зна колико је стара, али зна да их светац помаже и чува- Његово име се овде изговара с поштовањем. На само пар метара од светиње, око које се сваке године 9. августа организује сеоски сабор, уздижу се две липе, које су огромним крошњом небо закрилиле.

Њихово дебло је толико широко да га рукама не могу обухватити пет – шест особа. Нико у селу не зна колико су он старе. Са њих се гране не секу, ужива се у столетном хладу и опојном мирису који дарују и који се у јуну шири читавим селом. У атару Бољевца налази се и место звано Света Петка, где је, присећају се старији мештани некада била саграђена црква.

На узвишењу изнад села, налази се црквица Светог Пантелејмона, друга, посећена Св. Петки није сачувана, фото: Ризница

Свакодневна и уобичајена слика за људе из села је блиски сусрет са вуком, лисицама, јазавцем, дивљом свињом. Дивљач често чине штету у пољу, башти и међу живином али се овде не узбуђују много због тога. Мештани су, тврде, сигурни да живе у здравој средини док год има ових животиња око њих.

Природа је у Бољевцу сачувала исконски облик. Плодови дрена (дренке, како их овде зову)  и ове јесени окитили су гране које су полегле од силног рода. Нажалост, нема ко да их убере.

Чесма у селу, фото: Ризница

„Све нас је мање. Некада је село било живо. Данас се тишина увукла у већину домова. Нестајемо полако и тихо“, прича Срећко, док му поглед замишљено лута према узвишењу изнад куће где је још као дете са оцем и дедом, а касније и сам, вадио кречњак.

Нема тога више у Бољевцу. Кречног камена у изобиљу, ал` креч нема ко више да „пече“.

М.Б.

                                      

Повезани чланци

Back to top button