Boljevac, selo u kome je krečarska tradicija utihnula

Poslednja krečana u selu ugašena je 2005. godine. Ovde je do rata gotovo svako od pedesetak domaćinstava bavilo se krečarstvom.

Do Boljevca, starog srpskog sela rastegnutog u desetak mahala u pobrđu iza Kosovske Kamenice i Novog Brda, stiže se krivudavim makadamom sa kojih su kiše i snegovi sprali tucanik napravivši put od milion udarnih rupa.  

„Put nam je veliki problem. Nema asfalta. Ko ima „Ladu nivu“, bolje prolazi, a ovi koji imaju manja kola teško se probijaju do sela putevima iz pravca Novog Brda i Kosovske Kamenice. Naročito je teško zimi, kad zaveje sneg,“ žali se Srećko Tasić iz boljevačke  mahale Mramor.

Kada živite u planinskom kraju onda je put za vas od životne važnosti, naročito u dugim zimskim danima kada ume da zaveje do kuka, a vas do lekara, prve prodavnice ili najbližeg asfaltnog puta dele kilometri. Za ove gorštake to su muke s kojima se redovno susreću.

Preostali Srbi u Boljevcu, njih oko stotinu, žive u 27 domova razbacanih po okolnim brdima i padinama.

„Bilo nas je mnogo više.  Danas u školi imamo dvoje učenika. Po tome možete da zaključite kako ovde stvari stoje“, pričaju meštani.

Pre 16 godina ugašena i poslednja krečana

Porodica Srećka Tasića bila je vlasnik poslednje krečane u mestu gde je pečenje krečnjaka viševekovna tradicija. Kada bi mogle da progovore, urušene kamene zidine sigurno da bi ispričale koliko je u svaki grumen kreča, uloženo seljačke muke i znoja. Nažalost, kreč nije uspeo da se nametnu savremenom tržištu pa su ga tako novi materijali istisnuli iz građevinarstva.

„Kreč je zdrav jer je prirodan“, priča Srećko i dodaje:

„Ja sam krečanu ugasio negde 2005. godine. Inače, do pred rat radili smo odlično. Od oko 50 domova u našem selu, u to vreme, samo sedam – osam nije imalo krečane. Ovde u Boljevcu se živelo od prodaje kreča, poljoprivrede, stočarstva ali i od rada u rudniku Novo Brdo,“ priseća se Tasić.

Dodaje da je to bilo zlatno vreme kada si traktorsku prikolicu punu krečom mogao da prodaš za nekoliko sati, a da i ne stigneš do pijace u Kosovsku Kamenicu gde si se uputio.  

„Kad bih danas proizvodio kreč jednu prikolicu ne bih mogao da prodam za godinu dana i to da idem po čitavom Kosovu“, priča Tasić.

Hleb zarađen od kreča je sa devet kora, a posao je težak gotovo kao i onaj u rudniku.

„Mukotrpan je to posao. Najpre mora da se vadi krečnjak, koga ima dosta u ovom našem kraju. Onda se on natovari na kola, nekada sa volovima, a kasnije traktorom dovozili iz planine do krečane,“ priseća se Srećko i nastavlja da verno prenosi tajnu krečarskog zanata.

Zidanje krečane je takođe mukotrpan posao i iziskuje vreme. Takođe ni njeno loženje ali i ceo proces proizvodnje nije ni malo lak postao“, priča Srećko.

On danas živi od poljoprivrede. U slobodno vreme sakuplja lekovito bilje koga u Boljevcu i okolini ima u izobilju.

Stočara u selu sve manje

U Boljevcu se dobro živelo i od stočarstva. Danas, nažalost,  više nije tako. Zbog učestalih krađa stoke, naročito posle rata, u kraju čuvenom po pašnjacima krupna stoka je postala retkost. Proplanci se više ne bele ni od ovaca, tek se po koja koza ili ovca mogu videti u seoskom ataru.

 „Ja imam dve krave i nekoliko koze. Pre neku godinu su nam ukrali kravu i junicu, al` posle nam dali dve krave. Ne isplati se da se čuva stoka. Ete, na primer skoro smo prodali dva telca za 600 evra. Nije to golema para, kad izračunaš koliko treba da uložiš, koliko mora da s`rabotaš samo za tija dva grla,“priča Slobodanka Maksimović (78).

Sreli smo je na ulazu u boljevačku mahalu Mramor, gde je sa sinom i dve unuke „prebirala“ ovogodišnji rod pasulja.

„Neje rodilo dobro ovuj godinu. Ostaja dosta zelen pasulj,“ žali se ona dok posmatra unuke kako brzo mladalačkim rukama, čipkaju i odvajaju zelene i zrele mahune od suve stabljike.

Umrli ljudi – izumrli običaji

Slobodanka se priseća svoje mladosti i trenutka kada se udala i prvi put došla u selo. Imala je tada 20 godina.

„Udala sam se na Đurđovdan, takoj što sam pobegla od kude tatkovu kuću.  Imalo mlogo više ljudi tad. Sad narod razotišo, kuj kude. Malo nas ostalo. Otišli ljudi za bolji život. Ovde najprvo loš put, a posle i lekar ga nema,“ priča Slbododanka onako kako govore svi u ovom selu, nesvesna da tako čuva malo bogatstvo od zaborava, dijalekt koji se raseljavanjem i odlaskom mladih iz novordske Krive reke, naročito posle rata, sasvim sigurno gubi i odlazi u zaborav.

 Na pitanje kako se nekada živelo u Boljevcu vremešna žena odgovara:

„Mlogo se rabotalo dete, sve ručno se radilo. Nesu imale mašine ko sad što ima. Žito se žnjelo sas srp. Sas jednu ruku držiš srp sas drugu faćaš snop i takoj žnjiješ. Momoruz se žnjeja ručno, ljuštija se ručno, ali imali poviše ljudi pa se pomagali među sobe. Radilo se, ali nekako po je bilo srećno vreme. Žene imale po više poso i u kuću i u polje. Mlogo se radilo, ali ljudi su imali naviku da radiv, pa im neje bilo teško, jer bilo takvo vreme. Ako ga srabotaš ima da imaš i da jedeš i da piješ, ako ne trpiš gladan“, priča Slobodanka.

Dodaje da se rado priseća starih vremena. Kaže da joj je svekar bio gazda i da je svadbu napravio ubrzo pošto mu se sin oženio, nakon nepunih 15. dana, što je u to vreme bilo gotovo nemoguće.

 „Tad se snaška i mladoženja vozili u ćeze. Svadbe se pravile kud kuću, ne po ovija restroani i kafane ko sad. Svadbe su trajale po dva tri dana. Muziku svirali ciganji, udarali u goč i duvali u zurle. Snaške se obukovale u nošlju, reske, kolan, perčin. Takoj su i mene obukli. Imao i običaj, kad dođe snaška u kuću, gazi po ćilim, pa mladoženja gurne neku kofu punu sas  vodu koja se stavljala na ćelim i rasipe je. Nema sad toj više sinko. Izumrli ti starinski običaji“, priča Slobodanka.

Stare lipe kraj male seoske crkve

U Boljevcu postoji crkva Svetog Pantelejmona. Niko u seli ne zna koliko je stara, ali zna da ih svetac pomaže i čuva- Njegovo ime se ovde izgovara s poštovanjem. Na samo par metara od svetinje, oko koje se svake godine 9. avgusta organizuje seoski sabor, uzdižu se dve lipe, koje su ogromnim krošnjom nebo zakrilile.

Njihovo deblo je toliko široko da ga rukama ne mogu obuhvatiti pet – šest osoba. Niko u selu ne zna koliko su on stare. Sa njih se grane ne seku, uživa se u stoletnom hladu i opojnom mirisu koji daruju i koji se u junu širi čitavim selom. U ataru Boljevca nalazi se i mesto zvano Sveta Petka, gde je, prisećaju se stariji meštani nekada bila sagrađena crkva.

Svakodnevna i uobičajena slika za ljude iz sela je bliski susret sa vukom, lisicama, jazavcem, divljom svinjom. Divljač često čine štetu u polju, bašti i među živinom ali se ovde ne uzbuđuju mnogo zbog toga. Meštani su, tvrde, sigurni da žive u zdravoj sredini dok god ima ovih životinja oko njih.

Priroda je u Boljevcu sačuvala iskonski oblik. Plodovi drena (drenke, kako ih ovde zovu)  i ove jeseni okitili su grane koje su polegle od silnog roda. Nažalost, nema ko da ih ubere.

„Sve nas je manje. Nekada je selo bilo živo. Danas se tišina uvukla u većinu domova. Nestajemo polako i tiho“, priča Srećko, dok mu pogled zamišljeno luta prema uzvišenju iznad kuće gde je još kao dete sa ocem i dedom, a kasnije i sam, vadio krečnjak.

Nema toga više u Boljevcu. Krečnog kamena u izobilju, al` kreč nema ko više da „peče“.

M.B.