Божидар Петрановић

Српски историчар и Праник правник Божидар Петрановић рођен је 18. Фебруара 1809. Године у Шибенику. Брат му је био архимандрит и каснији владика Герасим.

Основну школу завршио је у Шибенику, а потом га је отац 1820. године одвео у Сремске Карловце где је уписао гимназију.

Студије је започео у Грацу, наставио у Бечу, а докторирао у Падови 1833. године. После завршених студија вратио се у Шибеник гдје је радио као секретар православне епархије у Шибенику а затим као судија у Сплиту. Између 1836. и 1841. године уређивао је српски алманах на ћирилици „Љубитељ просвештенија“ или касније преименован у „Србски далматински алманах“, у коме је пропагирао заједништво Срба и Хрвата.

Матица српска је наградила његову расправу „Битка косовска“. Револуционарне 1848. године изабран је за посланика у парламенту у Бечу, и он се ту залагао за увођење народног језика у јавни живот државе. Наредне 1849. године радио је заједно са Вуком Караџићем, Д. Деметром и С. Царем, на изради хрватско-српског правног терминолошког рјечника (Јуридично-политичка терминологија, 1853). Превео је на српски језик „Аустријски грађански законик“. Написао је „Ручну књигу за правнике“. Другу половину живота провео је у Задру, где је радио као саветник Земаљског суда. Постао је призивни и дворски саветник као државни чиновник.

Петрановић је покренуо издавање првог српског правног часописа „Правдоноша“ 1851. године. Објављивао је радове у зборницима радова Српске и југославенске академије, као њихов члан. Написао је и запажену „Апологију Доситеју“.

По узору на Матицу српску основао је 1862. године Матицу далматинску. То је уствари његов други покушај. Још 1849. године је започео оснивање док је био у Бечу и за тај циљ скупио 809 ф. 93 новчића. До 1862. године тај новац (сада вредан 771 ф. 22 крајцара) је био у каси Матице илирске, и по уставу далматинске матице требало је да постане њена почетна главница. Од када је Матица далматинска основана, 15. септембра 1862. године, па до смрти 1874. године он је био њен председник.

Био је први члан Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, те члан Српског ученог друштва у Београду. Добио је од руског цара брилијантни прстен, а затим је одликован орденом Свете Ане II реда од стране Русије, као човек који је доприносио словенској науци.

Умро је у Венецији 12. септембра 1874. године, а сахрањен је у Шибенику.

Године 1891. покренута је акција посебног Одбора у Задру, да му се кости пренесу из „Млетака“ и сахране на православном гробљу задранском. Те године му је прилозима грађана и достојан мермерни споменик над гробом постављен. Епитаф је словио: Српском научењаку, жарком родољубу Дру Божидару Петрановићу – Народ.