Branislav Nušić

Srpski pisac cincarskog porekla Branislav Nušić, najveći srpski komediograf, član Srpske kraljevske akademije, koji je briljantno naslikao srpsku provinciju pod dinastijom Obrenovića i Beograd s početka 20. veka i između dva svetska rata umro je 19. januara 1938. godine.

Studirao je prvo u Gracu i Beogradu, a kao diplomata je radio u konzulatima Srbije u Solunu, Bitolju, Skoplju i Prištini. Bio je dramaturg i upravnik pozorišta u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Kao mladić je 1887. osuđen na dve godine zatvora zbog satirične pesme „Dva raba“. Učestvovao je kao dobrovoljac u srpsko-bugarskom ratu 1885, a u Prvom svetskom ratu je prešao sa srpskom vojskom preko Albanije.

Darovit portretista i pisac veoma razvijenog smisla za pozorišnu scenu i njene zakone, oštro je zapažao negativne pojave i s mnogo duha slikao svet u kojem se kretao – od opštinskog pisara do poslanika i ministra.

Njegova dela suvereno su vladala repertoarom srpskih pozorišta između dva rata, a i sada su dosta igrana kod nas i u svetu.

 Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.

U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”

Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.

Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici, ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju. O sinu je Nušić kasnije retko pričao. Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.

Dela: komedije „Sumnjivo lice“, „Gospođa ministarka“, „Narodni poslanik“, „Protekcija“, „Ožalošćena porodica“, „Pokojnik“, „Put oko sveta“, „Dr“, „Svet“, „Mister dolar“, pripovetke i romani „Pripovetke jednog kaplara“, „Ramazanske večeri“, „Opštinsko dete“, „Ben-Akiba“, „Autobiografija“, tragedije „Knez Ivo od Semberije“, „Hadži-Loja“, „Nahod“, drame „Tako je moralo biti“, „Jesenja kiša“, „Pučina“, „Iza Božjih leđa“.