Бранко Радичевић

Српски писац Бранко Радичевић, романтичарски лирски песник младости, љубави и патриотског заноса умро је првог јула 1853. године.

Као одушевљени присталица језичке реформе Вука Стефановића Караџића први је почео да пева на народном језику и у духу српске народне поезије и песничким слободама означио продор у нову епоху.
Песме су му пуне ведрине, виталности, враголанске жудње и уживања у природи, али је у некима предосетио сопствену рану смрт.

Школовао се у Земуну, Сремским Карловцима, Темишвару и Бечу, где је студирао права и медицину и ушао у најужи круг Караџићевих присталица и пријатеља. Младост је провео у Сремским Карловцима, чије су лепоте, посебно узвишење Стражилово, биле његова лирска инспирација.

У најпознатијем делу – поеми „Ђачки растанак“ опевао је Карловце и ђачке радости, дубину и мисаоност је исказао у пјесми „Туга и опомена“, а противнике Вукових реформи је исмијао у сатиричној пјесми „Пут“. Његови посмртни остаци су 1883. пренесени из Беча и сахрањени на Стражилову.