Брестовик, о крађама се овде шапатом говори

Ушушкано у зеленилу на падинама Проклетија сместио се Брестовик. Због петнаестак тврдих Срба, који се нису дали заплашити, већ су се после прогона вратили на огњишата и након бројних непријатности и крађа још су одлучнији да на своме и остану, маленом селу у општини Пећ наденуше придев повратничко.

Брест је некада господарио шумским прострнствима подно Шестара и Асановог врха, отуда назив Брестовик. Не би ни од села остао камен на камену да се 2004. године један број Срба није вратио на имања која су екстремни Албанци опустошили, куће похарали и потом запалили.  

Село није украј пута, нема ни знака који ће вас усмерити где требате да скренете. Познавање албанског језика биће од велике користи када први пут долазите овде. Тако смо и ми стигли до Брестовика, обрели се у дому Драгомира Куча (65) те с њим започели приче животне од Кулина бана до данашњих дана. 

„Нисам се ја женио, то ми је највећа мана.. то немој да пишеш у те твоје новине (говори шапатом) да ме не критикују ови што читају (смех)… Ми смо ти пореклом, како ми је отац зборио, из Андријевице“… прича Драгомир.

Драго Куч, фото: Ризница

Спашавајући живу главу, Жарко Пешић је са породицом избегао у Крагујевац. Чим су ствари мало налегле и ситуација смирила похитао је, каже, натраг у село.

Камена двоспратна кућа без крова, овде је називају кула, обрасла у шибље и коров, штрчи усред авлије. Сведочи да су времена мутна те да се добра још само кроз разговор помињу. Кулу су срушили и запалили локални Албанци 1999. када су протерали Србе из села. Припадала је Жарковом оцу и у њој је одрасло више генерација Пешића. Немогуће ју је обновити али власник не жели да је сруши.

„То је била породична кућа, с мојим оцем живео је овде стриц са фамилијом. Браћа од стричева и ја, сви смо ту рођени и под једним кровом провели најлепши период детињства. Срушили су је ови… и то зид са задње стране тако да је немогуће обновити је. Не бих ја дозволио да она остане тако. Не бих саградио мању кућу у дворишту, већ бих ову оспособио, али пошто не може нека је, нећу да је рушим… само да је гледам доста је… подсећа ме не лепе дане и добар живот“, прича Пешић.

Каже, срећан је што је на своме али нису се многи вратили, додаје сетно.

„Овде је направљено 70 кућа а нема нас.. седам, осам кућа је ту који живимо. Ето ја сам узорао овде мало више куће, посејао сам кромпир, лук бели и црни, пасуљ ћу да посијем, бостан, парадајз и паприку, ту испред су јагоде, воћњак је добар ко што видиш, свега овде има и све овде рађа ма и наопако да га засадиш оно ће да роди, Метохија је ово…“ говори Жарко Пешић.   

Сваким даном нас је све мање

У селу је некада било 90 кућа, свака је бројала у просеку шест до осам чланова. „Било нас је у почетку доста, а сад нас је све мање и мање“, прича Драго Куч па наставља – „пуно село је било деце, сад једва да се могу набројати на прстима обе руке“.

О крађама шуме и летине само кроз шапат

Брестова, по којима је био чувен овај крај, готово да и нема, сачувани су само у називу села, а биће да ускоро неће бити ни шуме около јер се забрани чији су власници Срби експоатишу немилосрдно.

Лопови односе и шуму и све што затекну у кући и око ње.

Ко ти краде летину, јел комшије? питам Драга.

„Ко краде?!… ћути!…“ шапуће као када се помиње име самог нечастивог и у страху да ће га, уколико се гласне и дозвати, домаћин наставља… „Шта знам ја ко краде“- наставља мало гласније…“ понесу мечке и свиње дивље… нагрде нас.!“

Кад сам раније долазио овде причали су ми људи да им Албанци краду шуму, настављам да запиткујем… Јел има тога и даље… Драго се врпољи у столици, осећам да га нервира моје запиткивање али не посустајем…

„Има, има… наставаља нерадо да говори…мечке и дивље свиње раде посао, а знаш сезона ловостаја је… нико не води бригу, шта да ти кажем“… тада наставља кроз шапат… „немаш коме да се жалиш. Ћути! Да је то ко што треба другачије би било. Видиш шта раде по Митровици, само вребају прилику кога ће да хапсе“…

Жарко Пешић тврди да је борба са лоповима исто што и са ветрењачама, престао је, вели,  да пријављује такве ствари полицији.

„Шуму и данас краду, ја немам ни дрвце да посечем тамо. То нико не решава. Идем, пријављујем… коме да пријавим? Пријавим га и одем на суд, пита ме судија колико је тог дана посекао, он ми је посекао целу шуму. Не – каже ми судија – ако није два метра посекао не можемо да га осудимо… Значи, он мени сваки дан исече по метар дрва и ћао, довиђења, посекао ми је тако целу шуму“, говори Пешић.

Жарко Пешић, фото: Ризница

Додаје да су му пре месец дана, док је био у Крагујевцу да обиђе жену која се оперисала, обили кућу. Однели су телевизор и секиру.

„Нисам пријавио.. коме? Они су ти сви исти“, револтиран је Жарко из Брестовика.  

Жарко има осморо унучади, каже да једва чекају лето и распуст да могу да дођу деди и баки у посету.

„Они су ми највеће богатство али и ово ми је богатство, ово је најлепши дио Метохије и Косова који може да постоји“ .

Драгомир Куч се у село вратио 2010.  Жарко 2006. године. Колико год да им је живот тежак, веле, ниједна мука није већа и постојанија од врхова Проклетија. Ни једно огњиште не огреје као оно крај кога је мајци у наручју заплако и чуо плач наследника у наручју њихове мајке, тврди Жарко Пешић.  

Само те овде огреје први зрак сунца што долази из правца равног Косова, а  у зениту се проспе над Пећаршијом те почине иза Проклетија. То је поглед који омеђи живот сваког Брестовичана, то није казна већ привилегија и то нема цену.

И. Миљковић

Послушајте радијску репортажу о Брестовику која је емитована на програму Радио Беогада 1

Повезани чланци

Back to top button