Brestovik, o krađama se ovde šapatom govori
Ušuškano u zelenilu na padinama Prokletija smestio se Brestovik. Zbog petnaestak tvrdih Srba, koji se nisu dali zaplašiti, već su se posle progona vratili na ognjišata i nakon brojnih neprijatnosti i krađa još su odlučniji da na svome i ostanu, malenom selu u opštini Peć nadenuše pridev povratničko.
Brest je nekada gospodario šumskim prostrnstvima podno Šestara i Asanovog vrha, otuda naziv Brestovik. Ne bi ni od sela ostao kamen na kamenu da se 2004. godine jedan broj Srba nije vratio na imanja koja su ekstremni Albanci opustošili, kuće poharali i potom zapalili.
Selo nije ukraj puta, nema ni znaka koji će vas usmeriti gde trebate da skrenete. Poznavanje albanskog jezika biće od velike koristi kada prvi put dolazite ovde. Tako smo i mi stigli do Brestovika, obreli se u domu Dragomira Kuča (65) te s njim započeli priče životne od Kulina bana do današnjih dana.
„Nisam se ja ženio, to mi je najveća mana.. to nemoj da pišeš u te tvoje novine (govori šapatom) da me ne kritikuju ovi što čitaju (smeh)… Mi smo ti poreklom, kako mi je otac zborio, iz Andrijevice“… priča Dragomir.
Spašavajući živu glavu, Žarko Pešić je sa porodicom izbegao u Kragujevac. Čim su stvari malo nalegle i situacija smirila pohitao je, kaže, natrag u selo.
Kamena dvospratna kuća bez krova, ovde je nazivaju kula, obrasla u šiblje i korov, štrči usred avlije. Svedoči da su vremena mutna te da se dobra još samo kroz razgovor pominju. Kulu su srušili i zapalili lokalni Albanci 1999. kada su proterali Srbe iz sela. Pripadala je Žarkovom ocu i u njoj je odraslo više generacija Pešića. Nemoguće ju je obnoviti ali vlasnik ne želi da je sruši.
„To je bila porodična kuća, s mojim ocem živeo je ovde stric sa familijom. Braća od stričeva i ja, svi smo tu rođeni i pod jednim krovom proveli najlepši period detinjstva. Srušili su je ovi… i to zid sa zadnje strane tako da je nemoguće obnoviti je. Ne bih ja dozvolio da ona ostane tako. Ne bih sagradio manju kuću u dvorištu, već bih ovu osposobio, ali pošto ne može neka je, neću da je rušim… samo da je gledam dosta je… podseća me ne lepe dane i dobar život“, priča Pešić.
Kaže, srećan je što je na svome ali nisu se mnogi vratili, dodaje setno.
„Ovde je napravljeno 70 kuća a nema nas.. sedam, osam kuća je tu koji živimo. Eto ja sam uzorao ovde malo više kuće, posejao sam krompir, luk beli i crni, pasulj ću da posijem, bostan, paradajz i papriku, tu ispred su jagode, voćnjak je dobar ko što vidiš, svega ovde ima i sve ovde rađa ma i naopako da ga zasadiš ono će da rodi, Metohija je ovo…“ govori Žarko Pešić.
Svakim danom nas je sve manje
U selu je nekada bilo 90 kuća, svaka je brojala u proseku šest do osam članova. „Bilo nas je u početku dosta, a sad nas je sve manje i manje“, priča Drago Kuč pa nastavlja – „puno selo je bilo dece, sad jedva da se mogu nabrojati na prstima obe ruke“.
O krađama šume i letine samo kroz šapat
Brestova, po kojima je bio čuven ovaj kraj, gotovo da i nema, sačuvani su samo u nazivu sela, a biće da uskoro neće biti ni šume okolo jer se zabrani čiji su vlasnici Srbi ekspoatišu nemilosrdno.
Lopovi odnose i šumu i sve što zateknu u kući i oko nje.
Ko ti krade letinu, jel komšije? pitam Draga.
„Ko krade?!… ćuti!…“ šapuće kao kada se pominje ime samog nečastivog i u strahu da će ga, ukoliko se glasne i dozvati, domaćin nastavlja… „Šta znam ja ko krade“- nastavlja malo glasnije…“ ponesu mečke i svinje divlje… nagrde nas.!“
Kad sam ranije dolazio ovde pričali su mi ljudi da im Albanci kradu šumu, nastavljam da zapitkujem… Jel ima toga i dalje… Drago se vrpolji u stolici, osećam da ga nervira moje zapitkivanje ali ne posustajem…
„Ima, ima… nastavalja nerado da govori…mečke i divlje svinje rade posao, a znaš sezona lovostaja je… niko ne vodi brigu, šta da ti kažem“… tada nastavlja kroz šapat… „nemaš kome da se žališ. Ćuti! Da je to ko što treba drugačije bi bilo. Vidiš šta rade po Mitrovici, samo vrebaju priliku koga će da hapse“…
Žarko Pešić tvrdi da je borba sa lopovima isto što i sa vetrenjačama, prestao je, veli, da prijavljuje takve stvari policiji.
„Šumu i danas kradu, ja nemam ni drvce da posečem tamo. To niko ne rešava. Idem, prijavljujem… kome da prijavim? Prijavim ga i odem na sud, pita me sudija koliko je tog dana posekao, on mi je posekao celu šumu. Ne – kaže mi sudija – ako nije dva metra posekao ne možemo da ga osudimo… Znači, on meni svaki dan iseče po metar drva i ćao, doviđenja, posekao mi je tako celu šumu“, govori Pešić.
Dodaje da su mu pre mesec dana, dok je bio u Kragujevcu da obiđe ženu koja se operisala, obili kuću. Odneli su televizor i sekiru.
„Nisam prijavio.. kome? Oni su ti svi isti“, revoltiran je Žarko iz Brestovika.
Žarko ima osmoro unučadi, kaže da jedva čekaju leto i raspust da mogu da dođu dedi i baki u posetu.
„Oni su mi najveće bogatstvo ali i ovo mi je bogatstvo, ovo je najlepši dio Metohije i Kosova koji može da postoji“ .
Dragomir Kuč se u selo vratio 2010. Žarko 2006. godine. Koliko god da im je život težak, vele, nijedna muka nije veća i postojanija od vrhova Prokletija. Ni jedno ognjište ne ogreje kao ono kraj koga je majci u naručju zaplako i čuo plač naslednika u naručju njihove majke, tvrdi Žarko Pešić.
Samo te ovde ogreje prvi zrak sunca što dolazi iz pravca ravnog Kosova, a u zenitu se prospe nad Pećaršijom te počine iza Prokletija. To je pogled koji omeđi život svakog Brestovičana, to nije kazna već privilegija i to nema cenu.
I. Miljković
Poslušajte radijsku reportažu o Brestoviku koja je emitovana na programu Radio Beogada 1
