Dušan Milovanović u susret Vidovdanu: Ovakvom srpstvu i ne treba nikakva kletva

Istoričar umetnosti i muzejski savetnik Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu Dušan Milovanović, objašnjava zašto bi se filma o Kosovskom boju stideli i Albanci, i šta sve o Vidovdanskim svetinjama Srbi zapravo ne znaju. Deo intervju je objavljen u Telgrafu, 2013, godine.  

U susret Vodovdanu 2020, portal Riznica objavljuje integralnu veziju intervjua.

Da li nas je na pragu III milenijuma stigla knežnjva kletva i koliko je istorijski, sociološki, kulturološki posmatrano utemeljena “kosovska misao (koja je) urezala tajanstveni znak – tražći žrtvu i donoseći rešenje?

Svetinja Vidivdana, u današnje sasvim rasuto vreme, malo kome  i malo šta znači. Ono nešto preostale srpske sirotinje u Metohiji i na Kosovu niti može niti ima snage da se bavi višim načelima dok jedva uspeva da preživi u sasvim neprirodnim uslovima. Najstrašnije u svemu je da su oni “što su i bili i ostali, na strašnome poprištu…“ najviše i postradali, a izmaklice i pobegulje kao da veliki, Knežev zavet nije ni dotakao. U širem kontekstu posmatrano, ovakvom Srpstvu i ne treba nikakva kletva – dovoljno mu je njegova, već poslovična nebriga o ličnome sopstvu, njegovo bagatelisanje i lične i sudbine sopstvenih potomaka, ukoliko ih uopšte bude bilo. 

Sa druge strane, da li je većem delu Srpstva “ Kosovska misao“ uopšte dostupna i jasna; koliko je ona prisutna u đačkim udžbenicima, u literaturi, u srcima savremenika. Šta po tom pitanju plovi Srpskim medijskim prostorom? Povremeno, prikažu nam onaj skaradni film o Kosovskoj bitki koga bi se i Albanci stideli (da su ga napravili); neko nam izdeklamuje (eks katedra) kakvu nemuštu besedu o onome u šta se baš nimalo ne razume i što je uglavnom sa Internet-a  poskidano, po principu kopi – pejst, diletant patetično odrecituje Kneževu kletvu, bude tu još i trapavo rečena Desankina Gračanica, amateri odskakuću kolce-naokolce, pa se pređe na tekuća pitanja i svinjarije, po mogućstvu – sa kupusom. I to sve na Sveti Vidovan, koji, gle čuda –  obično zapadne baš u Petrov post.

Naravno, da postoji i ono, nešto, Srba što ne uzmiče pred trivijalnim i dnevnim, što dostojno slavi ovu Slavu i, u pogruženju, se seća strašnog stradanija i usuda, koji će nas, Bože daj – jednom i napustiti.

Čega Srbi treba da se sete na Vidovdan, sačuvaju i ostave u nasleđe?

Prvo, da se sete sopstvenog sabranja, memorije pre svega. Poslovično je već da o svemu, svaki Srbin – ima sopstveno mišljenje; ne vodeći računa o faktografiji, rezonima, istinama.

Učinite anketu, izađite na ulicu i pitajte – “Ko je pobedio u Kosovskom boju?. Dobićete takavu lepezu odgovora da će Vam se zavrteti u glavi. A zašto? Pa radi toga što Srpska, mudra “učiteljica života“ još uvek nije dokonala tu “istinu“ i to nigde i, određeno – ne piše. Tako, nije narod kriv, nego voditelji i upravitelji, pa i učitelji, a onda se nebriga, niz strane piramide, odozgor survava i pri dnu dobija snagu lavine koja potire sve pa i istorijsko “pamćenje“; koje, nažalost – uglavnom i nije bila neka, jača strana ovome narodu.

Međutim, postoje izvori, turski, pre svega, pa jevrejski, grčki, onda bugarski i na kraju, najoskudni – srpski, koji o ovome stradaniju i obilno i podrobno govore, neki čak i iz nivoa sasvim savremenih, gotovo reporterskih izveštaja sa bojišta. I u njima je sve navedeno i ko je, kako i zašto stigao na Kosovo; i da je pored Čestitoga Kneza, koji je držao centar, tu bio i njegov nećak Vuk Branković na desnom krilu, a Bosanski kralj Tvrtko na levom; i da je “ na strani nevernika bilo sedam jezika“ (Srbi, Bugari, Bosanci, Albanci, Vlasi, Poljaci, i Mađari); i čitav tok bitke je više puta opisan, podvig Miloša Obilića i stradanje Svetoga kneza sa njegovom svitom, a i šta je posle bilo.

Naravno, danas malo ko zna gde se nalazi glava Svetoga Kneza; da je u carigradskom Protokolu izlaska pre Sultana, od Kosovske bitke uvedeno, obavezno strogo pretresanje svakog posetioca i izvođenje pred Padišaha tako što ga dvojica čvrsto drže, sve vreme, za ruke, ne bi li se izbegla kakva neprijatnost; malo ko zna da se kompletna oprema Miloša Obilića čuva, na vidnome mestu u Oružani Seraja carigradskog, kao vrhunski trofej; i retko ko zna, da je mnoštvo preživelih Kosovski ratnika, rezignirano što se nije vaznelo u Nebo, sa Knezom i svojima  – napustilo svet i povuklo se u manastire, od onih u Centralnoj Srbiji, preko manastira Metohije i Kosova, do Svete Gore, Sinaja, Palestine… Takođe, treba još da se potrudimo da razumemo da je Kosovski podvig – kruna duhovnosti Srpskog srednjeg veka, koja se gradi i polira duže od dva i po veka; od vremena Stefana Nemanje i njegovog Save pa sve do ovog veličanstvenog i istvremeno kobnog događaja. I još nešto, kao i svaki Božji udes i ovaj ima dva pola, dve mogućnosti posmatranja i crpljenja energije sa svake od njih; od volje nam – “kome li se prikloniti carstvu“, negativnom il’ pozitivnome!

• 

Vidovdan je bio praznik i u vreme Kosovskog boja. Ko je bio Sveti Vid, kada je Vidovdan postao simvol srpskog stradanja i od kada Pravoslavna crkva liturgijski proslavlja Sv kneza Lazara  i Svete Mučenike tj.  Kosovske Junake?

Neposredno po Kosovskom boju, ovaj veličanstveni događaj dobio je prvorazredno mesto u narodnom istorijskom pamćenju i vrlo brzo u tradiciji. Usledila je, samo nekoliko godina posle bitke i Služba Svetome knezu koju je ispevao sam Patrijarh Srpski G. Danilo III (1392.-1398.). Na ovaj datum 15. jun, po Julijanskom kalendaru) odnosno 27. jun po Gregorijaskom, daleko ranije uspostavljena je slava Starozavetnog proroka Amosa. Sam Vidovdan, pak odnosi se na staroslovensko (i starosrpsko) božanstvo Vida (Svetovida, Belog Vida) koji je bio Bog Rata, a u tradiciji Srba obeležavan kao Dan herojske žrtve. Sva tri pojma su se susrela, preplela i utkala, osobito od 17. veka, vremena buđenja srpkse nacionalne svesti. U doba obeležavanja 500 godišnjice Kosovske bitke (1889.) narod žustro zahteva da se ovaj praznik i ozvaniči. I uvaženo je narodno mnenije, u Kalendaru Srpske Pravoslavne Crkve, praznik se prvi put pojavljuje 1892. godine, obeležen crvenim slovom kao “Pr. Amos i knez Lazar (Vidov-dan)“; od 1913. godine, Vidovdan je uveden kao  jedan od devet najvećih godišnjih praznika koji su se  slavili u Kraljevini Srbiji.

Da li poseban znacaj ovog praznika za srpski narod proističe iz istorijskih dogadjaja koji su se desili tog datuma (atentat u Sarajevu, Vidovdanski ustav….)?

Istorijske koincidencije, u narodu čija je istorija prebogata i neverovatnim uzletima i strašnim tragedijama sasvim su uobičajena stvar. Ne bi trebalo baviti se  preterano time. Daleko važnije od toga bilo bi – uzeti se u pamet, dići ruke od trivijalnosti, improvizacija, od svesnog pristajanja na (besmislenu, savremenu) žrtvu, moliti se da nam se oči otvore i mnogo učiti, da bi nam se um razbistrio, e – ne bi li dokonali ko su nam zlotvori, ko nam dobro želi i želimo li ga mi sebi samima (!?). Teško je to, naravno da je teško; uostalom, ne reče pesnik džaba:

“ Da je lako Srbin biti – vraga bi to nama zapalo“. A, preko sadašnjosti, u budućnost treba gledati negde, između tugovanke Patrijarha Arsenija III Čarnojevića, u njegovoj očajničkoj molitvi:

Ustani Gospode, zašto spiš

Dan i noć bežeći sa svojim osirotelim

narodom od  mesta do mesta, kao lađa na

pučini velikoga okeana brzamo, čekajući

kada će zaći sunce i prikloniti se dan i

proći tamna noć i zimska beda što nad nama

leži.

Jer nema Onog što nas savetuje i od tuge

što nas oslobađa.

Muka naša udvostruči se i rekoh sa suzama:

‘Dokle ćeš nas, Gospode, zaboravljati do

kraja, dokle će se naoružavati na imanje Tvoje?

Ustani, Gospode, zašto spiš, zašto lice

Tvoje, Bože naš, okrećeš od nas?

I opet – vaskresni, Gospode, pomozi nam

imena Tvojega radi’.

Tako svagda ridanje ridanju pridodajemo i

niotkud pomoći ne možemo dobiti….

(Meseca oktomvrija, 29. dan, 1705. leta)

i didaktičkog, optimističnog uputa srpske poetese, gospođice Isidore Sekulić:

“Nauči nekoga da čita i da piše; zavoli i rastura jednu knjigu, ma celog života – jednu jedinu knjigu; razumi i pevaj i govori jednu rodoljubivu pesmu, ma celog života – jednu jedinu pesmu; nauči da je Vidov – dan isto što i krsna slava i rođen – dan tvoga jedinca i – to je dosta. Sve je to nacionalna filosofija, nacionalni rad, nacionalni život“

S. Simić