Гаврило Кујунџић: Песмом проноси истину о Косову и Метохији

Гаврило Кујунџић, наставнику музике, аутор и композитор култних песама али и својеврсних химни Ораховцу, Великој Хочи, Призрену, Косовским Божурима, Метохији, говори за Ризницу.   

У месецима иза нас са Телевизије или са друштвених мрежа долазиле су вести о дешавањима у вези са коронавирусом. Забране окупљања, кретања и дружења зауставила су многа славља, промоције, концерте. Једини сусрети са пријатељима, колегама с посла, родбином били су сусрети на даљину. Тако су се славили и рођендани.

Уместо да са својим наставником Гаврилом Кујунџићем, једним од оснивача ансамбла деце са Косова и Метохије ,,Косовски божури“, прославе рођендан у неком ресторану или у његовом дому, чланови овог певачког друштва, али и бројни пријатељи, рођенданске честитке сабране у получасовном видео снимку објавили су на јутјуб каналу.

Гаврило, усамљен у свом дому у Ораховцу, могао је од среће и захвалности само да плаче. Како и не би, кад ми толико љубави стиже са свих страна, а он, због слабог здравственог стања, из куће не сме никуда.

Напунио је 66 година 22. маја у свом завичају, којег је песмом опевао и прославио широм отаџбине и расејања. Тромесечна изолација му је тешко пала. Раније би у самоћи писао и компоновао песме, а сад није имао инспирацију ни за једну.     

„За нас је ово била изолација у изолацији. Ми смо се на многе ствари навикли, али ова изолација ми је теже пала од самог рата. Нисам написао ништа. Ово са овим вирусом није инспирација. Затворене границе и прелази, не можеш из куће и не можеш никог да видиш, сем преко тих друштвених мрежа. Ја сам тешко прихватио да са пријатељима, другарима, родбином комуницирам само преко интернета. Зар је то дружење и љубав међу људима? Није то! Чак и хармонику не могу да свирам кад ме нико не слуша. Тако да нисам писао ништа ново. Само сам обновио једну песму коју сам раније написао, тј. на молбу мојих „Косовских божура“ написао сам музику за песму насталу у време када је КФОР дошао у Ораховац, јуна 1999.године.

Сећам се, пробудио сам се једног јутра, било је лепо време, зраци сунца су падали на трактор паркиран у дворишту, а ја размишљам, виногради необрађени, пусто све. И  напишем песму:

Мене сваког јутра буди сунце изнад лепе Шаре 

и даје ми наду да се моје жеље све остваре:

да виноград свој обрадим,

да у башти сад засадим,

да ми вино добро буде,

 да дочекам добре људе.

С друге стране где залази извила се као змија,

искезила оштре зубе према мени Проклетија.

Проклела ми винограде,

 па ми пусто све остаде,

а од вина и мезета остаде ми само сета.“

 „И после двадесет година се ништа није променило, само су ти стихови  добили ноте“, прича Гаврило.

Једино уз те ноте засвирао је пар пута, да се јави Божурима, а осталих дана је ћутао. И заиста, рат га је натерао да напише најлепше и најјаче песме о Косову и Метохији, да их компонује и да их звуцима хармонике преноси од краја на крај света, а корона ни једну.

У свет музике је ушао у раном детињству када је  уписао Нижу музичку школу,, Вук Караџић“, Одсек за хармонику, код професора Александра Грковића у Ораховцу. Љубав према хармоници га је повела тада и  није га напуштала до данашњег дана. После основне уписао је Средњу музичку школу у Призрену, где је први пут у  припреми за матуру почео сам да пише и компонује. Од основе преузете из старе призренске песме ,,Разгранала грана јоргована,, настала је Гаврина прва песма ,,Призренска ноћ,, посвећена Призрену, граду цара Душана, Бистрици, Шадрвану, младалачким жељама у гимназијским данима проведеним у њему.

Прерађену верзију те песме је касније снимио Ранко Шемић у студију  РТВ Београд, а са обновом Призренске богословије 2011.године о. Иларион је песму прерадио у Химну Призренске богословије.

У време настанка „Призренске ноћи“ Гаврило се прикључио оркестру Браће Карић. Свирали су у хотелу Метохија у Пећи, и ниједан празник на Косову и Метохији није могао да прође без њих.

Са Карићима је свирао од 1974. до 1979. год. када је отишао у војску у Сарајево. Укључио се у војнички оркестар и написао и компоновао песму ,,Југославија на Балкану,,.

У сећању му је остало гостовање у једној ТВ емисији у оквиру припрема за олимпијске игре у Сарајеву, када је најмање 30 позива гледалаца било са молбом да се поново изведе његова песма. После војске, због немогућности да у родном месту нађе посао запослио се у Рожају у СИЗ- у за културу. Тамо је радио са децом у хору и фолклору две године. Али, Ораховац га је вукао назад па се вратио и основао свој оркестар који је свирао на весељима у Ораховцу, Призрену, Ђаковици.  У том лепом периоду живота Гаврило се оженио и добио двоје деце ћерку Александру и сина Немању.

Иако му је хармоника и песма била саставни део живота, Гаврила је шира публика упознала после 2005.године, када је са драмском уметницом Иваном Жигон основао ансамбл деце са Косова и Метохије ,, Косовски божури“. Тада је већ имао пар песама без којих се ни један концерт, касније, није могао замислити.  Песмом  је приближио причу о Ораховцу, деци, људима, светињама, Косову и Метохији, страдањима, љубави и болу. О настанку неких песама које се данас певају једногласно на Маракани као и на хуманитарним концертима, Гаврило је говорио за Ризницу.

Гаврило, данас се најчешће пева Ваша песма ,,Ораховцу башто рајска“. Да започнемо овај наш разговор причом о настанку те песме.

Песма „Ораховцу башто рајска“ описује  нека срећна времена, када је и настала. Њу сам посветио Ораховцу и мој пријатељ,  Младен Стојановић, је тако лепо певао да га је била милина слушати. Песма, музика, и његова воља за животом су ме и инспирисале да напишем ту песму. Данас, је певају многи широм света, пева је цела Маракана, али Младена нема међу живима. Чим је отишао из Ораховца,у којем је остало згариште његовог дома, његово срце је препукло од туге. А песма у којој је осликан Ораховац од сунца које је над њим сијало, преко зрења најлепшег грожђа, вина које је текло као река и камена уклесаног у калдрму, до становника и њиховог гостопримства, остао је само у песми. Чак и снимци песме у извођењу Живорада Младеновића у РТВ Приштине су уништени 1998.год.“

Ваша песма ,,Ђенерале“ је настала приликом напада на Ораховац 1998.године. Испричајте нам како сте њу написали?

Да. Песма „Ђенерале“ је настале 1998.године када је Ораховац напала тзв. ОВК и у том нападу је прва жртва био мој сестрић Александар Мајмаревић, Ацко. Убили су га снајперски хици стигли са оближњег брда. То су били дани страве и ужаса. Нисмо веровали да ћемо преживети. И после неколико дана, на путу до куће моје сестре Веске, испред саме цркве, угледао сам полицијки БОВ. Испред њега је стајао Вељко Раденовић, командир специјалне јединице полиције која је после много муке ушла у Ораховац.  Вељкова појава испред цркве у Ораховцу, значила је слободу и спас за нас. У трену, док сам му прилазио, да га загрлим, у глави сам већ саставио прве стихове и некако ме тај догађај и његово име подсетило на славног јунаке из српске прошлости хајдук Вељка. Иако сам знао да није ђенерал, ја сам га у песми тако назвао јер за нас у Ораховцу он је то био. Цела песма ,,Ђенерале,,  захвалност Вељку и његовим људима, ослободиоцима Ораховца је настала за само два дана.

У рефрену песме се захваљујете његовој мајци што је родила јунака? Јесте ли познавали његову мајку?

Нисам је познавао кад сам песму написао и компоновао, али сам је после пар месеци упознао. Ишао сам у Пећ на четрдесетодневни помен једном мом другу. После гробља, до аутобуске станице, одакле сам се аутобусом вратио за Ораховац, возио ме својим аутом брат покојног друга. Са нама је у ауту била и једна старија жена. Кад сам на њено питање одакле сам, рекао да сам из Ораховца, она ме упитала да ли познајем њеног сина Вељка Раденовића. Истог трена сам се окренуо ка њој, одговорио јој да га познајем и то толико добро, да сам му написао песму.

 – Хоћете ли да Вам је изрецитујем? – упитао сам је, јер нисам могао да певам због жалости за умрлим другом.

 – Хоћу – рекла је тихо, и са првим стиховима које сам изговарао окренувши се ка њој, потекле су јој сузе.

На крају песме, смо плакали и ја и она. И  не знам, да ли сам ја био поноснији што сам упознао мајку нашега јунака, или она која је доживела да се о њеном сину пишу песме. Знам само да ми је тај тренутак остао урезан у памћењу за сва времена.

Вељко је био гост на једном од многих ваших концерата на Маракани.

Да. на инсистирање организатора хуманитарних концерта, неколико момака из Фондације Делије, ја сам Вељка позвао да дође на концерт. Обрадовао се позиву, али је дошао после вишесатног наговарања. Од нашег последњег сусрета, Вељку је дијабетес узнапредовао и морали су да му одсеку ногу. Са штаком се појавио на бини, усред Маракане, а публика је једногласно певала песму „Ђенерале“. Био је срећан, а уједно и тужан, јер као ђенерал није могао да иде до краја, већ је у многим биткама, у којима је победа била извесна, морао да се повлачи. Таква су била наређења.

Убрзо потом се и упокојио?

Јесте, сазнали смо да се упокојио. Сахрана је била скромна, породична, без државних почасти. Али оно што је мени посебно драго, је фотографија коју сам после добио од његовог сина Вукашина. На њој је била надгробна плоча на Вељковом гробу, на којој је исписана цела моја песма.

То је доказ да је ђенерал Вељко наставио да живи кроз песму, као и његов имењак са почетка 19.века.

Срећан сам због тога јер сам га сачувао у песми, која више није моја већ народна. Баш ми је једном приликом Ивана Жигон рекла: – Знаш Гаврило, биле су песме предкосовског, косовског и покосовског циклуса. А ти си створио један нови циклус песама који најбоље опева ово ново време!“

Слобода коју је Вељкова јединица донела Ораховцу, није дуго трајала…

Нажалост. Уследила је тешка 1999.година. Ево баш ових дана се навршава 21 година. Претпрели смо бомбардовање, а потом и одлазак наше војске и полиције са Косова и Метохије. Велики број наших људи је отишао за њима, а ми у Ораховцу смо остали сабијени у једној улици око цркве, без слободе кретања. Почели су претреси кућа и нас до голе коже, увели су нам конвоје, кретали смо се под пратњом тенкова. Грозан осећај, мука, трпиш, не можеш ништа, ја не знам како смо остали сви нормални. Киднаповали су ми зета, мужа моје сестре Веске, која је већ 1998. изгубила сина Александра. И песме које сам тада писао, па и све до данашњег дана су другачије.

У том периоду сте почели да радите у школама као наставник музичке културе?

Почео сам да предајем музичко васпитање у школама у Ораховцу и Великој Хочи. На посао у Велику Хочу сам ишао уз пратњу, јер смо тада пролазили два контролна пункта КФОР-а. Али рад са децом ме обнављао, чинио да се радујем животу.

Тад настаје Ваша песма Дечји пркос.

Био је то мој радни дан у Великој Хочи… идем на час, деца ме гледају уплашено, причају како су им те ноћи падале гранате у двориште и на куће. Гранатирана је Велика Хоча из суседног албанског села Брестовца. Сузе су ми ишле низ лице слушајући ту децу, и сећам се, у себи сам понављао питање ,,шта су ова деца крива? Сећам се, да је једна девојчица устала и узвикнула:

– Шта вам је, шта нам могу? Ништа нам не могу, ми имамо тринаест цркава у селу, оне нас чувају!

И ја сам за непун час написао текст песме Дечји пркос о деци која желе да лете до небеских висина, ал не као амерички авиони, већ да освајају пространства за нова другарства. Ту песму су деца певала на свакој школској приредби, а касније и Косовски божури је изводили широм света на концертима. Истовремено је настала песма ,,Велика Хоча,,

То је био мој начин да се захвалим светињама – црквама у Великој Хочи, јер оне су задржале народ да остане овде али и заштитиле да у гранатирању не буде људских жртава. У песму сам унео и Дечанску Виницу, Кулу Лазара Кујунџића као и беле виле које се трећег дана Васкрса овде уздижу до неба кроз обичај одржаван вековима. И на крају сам пожелео да на овој светој земљи невере никада не буде.

Испричајте нам како су настали ,, Косовски божури“  ансамл деце са којима сте прошли свет?

Године 2005. јануара месеца, наставница енглеског из школе у Великој Хочи Јована Баљошевић и ја смо на позив монахиње Стефаније из манастира Никшићка Жупа у Црној Гори повели двадесеторо деце из Ораховца и Велике Хоче да наступају на Светосавској академији у Никшићу и Подгорици. Примио нас је митрополит Амфилохије и на концерту у крипти храма Христа Спаситеља, који тада још није био завршен, наденуо име нашем хору ,, Косовски божури,,

Само месец дана касније на предлог глумице Иване Жигон одабрао сам петоро деце и то четири девојчице из Велике Хоче (Лепосаву, Јелену, Драгану и Мају) и једног дечака из Ораховца (Јована) који су се прикључили групи од 15. деце из осталих српских средина на Космету које је Ивана изабрала и формирали смо ансамбл ,,Косовски божури,,.

Тај ансамбл је почео да проноси муку српскога народа по свету.

Први велики наступ под називом ,,Моје детињство“ одржали смо у Народном позоришту у Београду 17. марта 2005. године, а у публици су, између осталих, били блеженопочивши Патријарх српски Г. Павле и председник Војислав Коштуница. Деца су на прави начин уз песму, музику и игру приказала свој живот и све је доживело велики успех. Уследила су стална путовања и наступи.

После Србије највише концерата сте имали у Русији.

У Русију смо ишли 18 пута. То је организовала Ивана са Друштвом српско-руског пријатељства. Она је и припремала програме у комбинацији српског и руског језика. У Белорусији смо 2005. г. учествовали на фестивалу ,,Златни витез“ и освојили ,,Златног витеза,,  Наступали смо у Минску, на Кавказу, били гости у Пјатигорску. Били смо гости и код патријарха московског Алексеја II., посетили многе манастире и света места. Ја сам касније написао песму ,,Русија моја љубимаја“ и посветио Русији која нас је увек срдачно дочекивала.

Наступали смо и у Француској, Немачкој, Аустрији, Румунији, Америци, Швајцарској, имали смо делове наступа на руском и енглеском језику да би нас и други разумели. Та путовања и наступи су ме инспирисали да напишем и компонујем песму ,,Косовски божури,,.

Одржали смо више стотина концерата широм Србије, Црне Горе, Републике Српске, Русије, Белорусије, Француске, срели многе познате личности од Петера Хандкеа до Никите Михалкова.

У Русији сте добијали и награде и признања, да ли је неко признање уручено Вама лично?

Лично сам добио Захвалницу и Срце Друштва српско – руског пријатељства и та Захвалница ми пуно значи.

И ако сте са Косовским божурима прошли свет, нисте престајали да радите и са осталом децом из Ораховца и Велике Хоче.

После сваког наступа сам се враћао школи, настави, раду са децом. И то ме испуњавало све до одласка у пензију. Овде су сва деца талентована за песму и уз моју хармонику за час науче да певају. Основао сам и ,,Метохијске жуборе“, које су чинила деца из школе у Великој Хочи.  И са њима сам имао наступе у многим местима широм земље и света. Божури су процветали песмом, а жубори зажуборили и многи су преко наше песме чули истину о страдању нашег народа на Косову и Метохији.

Наступали сте и на фестивалу ,,Цвркути са Ибра“ у Косовској Митровици и освајали награде.

,,Цвркути са Ибра“ су дечји фестивал забавне музике који се сваке године одржава у Косовској Митровици и учествује велики број деце.  Неколико година сам водио децу, а добили смо и награде. Награду за текст песме ,,Дечји пркос“, специјалну награду жирија за песму ,,Косовски божури“, награду за нај тини песму ,,Метохијо моја“ и специјалну награду за песму ,,Шмекери“.

Рекли сте да је Митрополит Амфилохије наденуо име Вашем ансамблу, и на свакој већој манифестацији коју је Митрополија организовала Косовски божури су наступали.

У Црној гори нас много воле, воле нашу песму. Велика част нам је била кад смо наступали на освећењу храма у Подгорици, на освећењу храма у Бару, наступали смо на скупу организованом против власти Црне Горе кад је признала Косово, тада је било много народа, иглу ниси могао да бациш. Готово у свим градовима у Црној Гори смо наступали, а код митрополита Амфолохија и владике Јоаникија смо увек били радо примљени. У Херцег Новом и Котору су организовани и највећи хуманитарни концерти у организацији Делија за наше Косово и Метохију.  Средствима са тих, а и других концерата у организацији Делија смо помогли наш народ и манастире на Косову и Метохији Девич, Бањску, Драганац, Св. Архангеле и друге и срећан сам због тога. Недавно смо у знак подршке нашој Цркви у Црној Гори снимили и песму ,,Не дамо светиње“.

У међувремену су Божури одрасли, нису више деца. Где су они данас и да ли сте и даље заједно?

Ми смо и данас породица. Ја остарео, они одрасли поудавали се, пооженили, имам од њих четворо унучади две Марије, Стефана и Дамјана и очекујем ових дана и од мог мезимца Јована. Они су се остварили на породичним плановима, али је жеља да се помогне народу на Косову и Метохији присутна и даље. На неким наступима су се већ појављивали са својим бебама и то је доказ да не одустају.

Много је песама и концерата иза вас, и много људи који их певају и певаће их у будуће. Шта бисте свим тим људима поручили за крај нашег разговора?

Најбоље поруке из Ораховца су моје песме. Сем њих свима поручујем да је најважније да се поштујемо као људи,  јер и рат а и ова корона нам је показала да човек никад не зна шта у животу може да га снађе. А када имамо пријатеље, све се лакше подноси. Надам се да се ни рат ни корона  неће поновити, па да се Косовски божури опет састану и да се чује песма из Ораховца широм Србије и света. Да сви који воле Косово и Метохију и који воле слободу буду једно.

Пише: Оливера Радић

Повезани чланци

Back to top button