Хатишериф који је Србији гарантовао извесне повластице
Турски султан Мехмед Други после вишемесечних преговора је другог августа 1830. године хатишерифом признао аутономију Србије, чиме су успостављени основи српске независне управе.
Повластице Србији су разрађене у 20 тачака, укључујући признање њене потпуне унутрашње аутономије и потврђивање титуле кнеза Милошу Обреновићу, с насљедним правом династије Обреновић.
Хатишериф из 1830. године представља последњи корак ка успостављању аутономије Кнежевине Србије у односу на Османско царство. Султан Махмуд ИИ је овим актом признао Кнежевини аутономију и независну државну управу. Други је и најважнији од три хатишерифа (или четири рачунајући и Турски устав) које је турски султан издао Србима. Хатишериф је био праћен и султановим Бератом којим је кнезу Милошу Обреновићу признато право формирања династије.
Припреме, преговори и коначно усвајање хатишерифа из 1830. године трајали су читавих годину дана. Као основа за његово састављање послужио је Давидовићев мемоар из јануара месеца исте године. Он је био полазиште руском пројекту хатишерифа. Захтеви Срба углавном су се поклапали са онима из 1820. године, а изложених у Одвојеном акту 1826. године. На девет конференција од 26. јуна до 9. октобра утанчавао се садржај овог најзначајнијег акта у настанку српске аутономије. Дефинитиван текст поднет је султану на потпис 15. октобра, а пет дана касније је беглички ефендија предао српским депутатима копију хатишерифа. Султан је копију претходно потписао без икакве измене.