Хатишерифом Србија добила аутономију

У Београду, на Ташмајдану, у присуству кнеза Милоша и београдског паше, 28 новембра 1830. године свечано је прочитан хатишериф турског султана Махмуда II о аутономији Србије. Турци су након тога продали своја имања Србима и напустили Београд.

Хатишериф из 1830. године представља последњи корак ка успостављању аутономије Кнежевине Србије у односу на Османско царство. Султан Махмуд II је овим актом признао Кнежевини аутономију и независну државну управу. Хатишериф је био праћен и султановим Бератом којим је кнезу Милошу Обреновићу признато право формирања династије.

Хатишериф из 1830. године утаначава односе између Србије и Порте потврђујући повластице српског народа на територијама које су биле слободне у време Првог српског устанка. У прву групу одредаба спадају оне које се односе на вазални положај Србије према Турској. Србија је, према њима, саставни део Царства у којој оно може за новце набављати све што му је потребно. Сем старих градова (Београд, Шабац, Смедерево, Кладово, Ужице, Соко) сва остала утврђења биће порушена. Србији ће бити враћене шест отргнутих нахија након што посебна руско-турска комисија „извиди право стање ствари“. Поновљен је принцип одсеченог пореза у кога су улазили: харач, сви данци и царински приходи. Турци који су имали своја добра у Србији (земљу, куће, баште, винограде; тзв. мулук и миљак) имају рок од годину дана да га по правичној цени продају Србима. Уколико то не учине, приходи са добара уплаћиваће се у београдску благајну одакле ће се исплаћивати власницима. Србима је дозвољено да у београдској царинарници наплаћују царинске таксе за сву робу, сем оне која иде за Цариград и која ће тамо бити убирана.

Турцима (тј. свим муслиманима) се забрањује пребивање у Кнежевини.

Друго, Висока Порта се неће мешати у унутрашњу управу Србије. Србима је признато право вероисповести са слободом бирања митрополита и епископа које ће постављати цариградски патријарх. Милошу Обреновићу потврђено је звање српског кнеза са наследним правом које је потпуније одређено Бератом из исте године. Кнез има право на пристојну апанажу сходно положају који има, али тиме не сме превише оптерећивати народ. Порта је задржала право именовања новог кнеза бератом за кога он мора уплатити суму од 100.000 турских гроша царској благајни.

Унутрашња управа поверена је кнезу и Савету. Кнез је имао законодавну власт, а са Саветом је делио извршну власт.

У правосуђе се Турци нису мешали. Кнез је стекао право да држи одред војника ради одржавања реда и поретка у земљи. Сем тога, Срби имају право отварати поште, болнице, школе, штампарије и сл. Српски трговци могу слободно деловати по територији читавог Царства. Ниједан Србин не може се присилити да служи Турчину.

Срби су стекли право да у Цариграду држе свога представника — капућехају, преко кога ће обављати све нужне послове са Портом.

Уз звуке звона и пуцњаву топова, праћен усклицима народа, кнез се упутио у цркву где је, према нарочито спремљеном церемонијалу, миропомазан као кнез-владар од стране митрополита. Свечаност се завршила освештењем херваније као особитог знака кнежеве власти.